Čime i koliko ga je Nole očarao, objasnio je Dežulović u jednom članku u zagrebačkom „Jutarnjem listu“ od 9. aprila.
Kako je on prvorazredan pisac – koji perom, odnosno mišem i kursorom, ume da izvede ono što naš teniser radi reketom i lopticom – on je svoju fascinaciju Noletom izrazio lepše i rečitije nego ma koji drugi njegov fan.
Bar ja nisam pročitao ovako dobro napisan tekst o Đokoviću. Nešto tog kvaliteta mogao bi da ponudi još samo Boža Koprivica, ali on, koliko znam, ne piše o tenisu, već samo o fudbalu. Šteta za tenis. Oduševljen Noletom, moj bivši komšija u njegovoj briljantnoj igri i pobedama nad najjačim teniserima sveta vidi mnogo više od običnog sportskog uspeha.
Prema njegovom mišljenju Đoković danas trijumfuje u jednom mnogo važnijem nadmetanju, u stvari u nadmetanju od kojeg važnijeg i nema, jer je u njemu na ispitu sam čovek, ono što nas čini ljudima. Poslednjih decenija, objašnjava Dežulović, u svetskom tenisu čovek je bio na gubitku, a pobeđivao je dehumanizovani tenis sveden na šablon i snagu. A onda se pojavio Nole, „čovek koji je u genetski modifikovan tenis današnjice vratio malo ljudskog“, pa je tako „tenis nakon mnogo godina dobio ljudsko lice“.
U skladu s tim je i naslov Dežulovićevog članka: „25 godina svijet je čekao tenisača s ljudskim licem“. Ovaj članak pokazuje da njegov pisac odlično poznaje tenis i njegovu istoriju, ali to je pre svega tekst koji čitaoca pleni neobičnim poređenjima, neočekivanim asocijacijama i kalamburima, odnosno napisan je u prepoznatljivom Dežulovićevom stilu.
I tu ja nalazim jedan od razloga što se on oduševljava Noletom. Mislim da je u njemu našao srodnu dušu, da u njegovom odnosu prema igri i životu Dežulović vidi „filozofiju“ koju i sam ima. On će za Đokovića reći da je to „zajebant koji igra ozbiljno, šoumen sa smrtonosnom bekhend paralelom“.
Ko je čitao Dežulovića zna da je ovo dobrim delom autoportret; samo umesto bekhenda treba staviti nešto drugo smrtonosno, a toga će se naći u njegovim knjigama u sasvim dovoljnim količinama. U stvari, on o Đokoviću piše kao „svoj o svome“, hvali ga pristrasno, navijački, kao što se hvale „naši“ i što je u ovoj vrsti literature sasvim legitimno. Nije mu Nole drag samo zato što je šoumen kakav je i on sam, nego i zato što je taj šoumen „odavde“, što je to ovdašnja, domaća vrsta šoumena. Nole mu dođe kao neki rođak, svojta, familija.
I tu nastaje problem. Problem takoreći bezbednosni, stražarski. Jer, ovako familijaran odnos Dežulovića prema našem Noletu dovodi do toga da se uključi crvena lampica u glavi stražara na granici srpstva i susedstva, onih koji od lakomih suseda čuvaju srpske nacionalne vrednosti, srpska velika dela i srpske junake, srpske tesle, selimoviće i andriće. Sumnjiv im je i ovaj Hrvat Dežulović. On mnogo lepo piše o našem Noletu, ali nekako suviše rođački, suviše intimno, kao da je njegov. Strahuju da bi to mogao da bude još jedan pokušaj takozvanog „svojatanja“, kako ovi čuvari naše nacionalne kulture nazivaju svaku pomisao da bi nešto srpsko moglo biti i hrvatsko.
A opet – razmišljaju oni – šteta je ne objaviti u srpskim medijima ovaj nesumnjivo najbolji tekst posvećen našem teniskom asu, ovaj briljantan, nadahnut i iznutra osvetljen Noletov portret, kakav niko ovde nije ni pokušao da ga naslika. Ali, nađe se rešenje i za tu muku.
Evo jednog od ovih čuvara srpstva, jednog saradnika sportske rubrike lista Politika, koji se dosetio šta treba da se učini pa da bar najvažniji delovi ovog oduševljenog omaža Noletu mogu da budu objavljeni i u ovom listu, koji je inače jedna od važnijih karaula na granicama srpstva.
On je, u članku pod naslovom „Veseli idol sportskog Balkana“, potpisanom inicijalima M. K. (Politika, 14. april 2011), prepričao neke delove Dežulovićevog teksta, a neke citirao, ali je na početku dao uputstvo čitaocima da taj tekst treba shvatiti samo kao ilustraciju Đokovićeve popularnosti u inostranstvu, na Balkanu i diljem sveta, dokaz da našeg Noleta ne cenimo samo mi, njegovi Srbi, nego i razni belosvetski novinari, pa tako i neki hrvatski novinar po imenu Boris Dežulović.
„Da u tome nismo subjektivni“, piše ovaj saradnik Politike, „svedoče drugi, kojima Đoković nije ni rod, ni pomoz’ bog. Domaćem čitaocu posebno prija nedavni veseli i srdačni ton komentara u hrvatskom Jutarnjem listu iz pera Borisa Dežulovića“. Prija, može da prija i sme da prija, jer se tu lepo govori o našem čoveku, a dolazi iz dalekog sveta.