Rekli ste kako vam je “povremeno zamerano” to što, kao načelnik UB VJ, sve članove VSO-a tretirate na isti način. Ko vam je zamerio?
Slobodan Milošević, ali i pojedinci iz državnog vrha Srbije. Milošević me je negde 1998. iznenada pozvao u Karađorđevo i posle uobičajenog razgovora o tome šta se događa na terenu i u vojsci prešao na stvar:
“Slušaj”, rekao je, “moraš da uhapsiš Mila”. Nisam mogao da verujem. “Gospodine predsedniče, ne razumem o čemu govorite. Milo Đukanović je član VSO-a, predsednik Crne Gore!… Uostalom, zašto da ga hapsim?!”, pitao sam ga. “Zato što švercuju cigare!”, odgovorio je.
Podsetio sam ga da je posao sa cigaretama počeo u vreme dok je još Momir Bulatović bio predsednik Crne Gore i da je veći deo novca dobijenog na taj način završavao u državnom budžetu… Tim novcem finansiran je i najveći dio srpske opozicije i nezavisnih medija koji su posle 5. oktobra naprasno postali gadljivi na svog dojučerašnjeg zaštitnika i finansijera.
Ali, to je druga tema…
Jeste, to je druga tema….Odbijajući, dakle, da uhapsim Đukanovića, Miloševiću sam pokušao da objasnim da crnogorska Vlada pomoću tog novca isplaćuje penzije, plate, održava kakav-takav socijalni socijalni mir. “Nasuprot tome, novac od šverca cigareta u Srbiji završava isključivo u džepovima pojedinaca”, zaključio sam. “Gde u Srbiji ima šverca?!”, skočio je Milošević. “Nemojte, gospodine predsedniče”, pokušao sam da prekinem lakrdiju: “Vrlo dobro znate o čemu govorim”. Ubrzo smo prekinuli razgovor na tu temu i Milošević više nikada u mom prisustvu nije spomenuo šverc cigareta i hapšenje Mila Đukanovića.
Javnost je Miloševića doživljavala kao agresivnog, ciničnog čovjeka koji nije trpeo da mu bilo ko protivreči. Da li je zaista tako lako odustajao od onoga što naumi?
Uprkos utiscima koje je javnost o njemu imala, moram da kažem da Milošević na mene nikada nije povisio ton. Doduše, u komunikaciji nismo prelazili granicu službenog, pa možda i zbog toga. Kada god bi me pozvao referisao sam, primio zadatak i na tome se završavalo. Nekoliko puta se dogodilo da Miloševiću iznesem neke ocene, da ih prihvati s nepoverenjem i da me, posle nekoliko dana, pozove i prizna da sam bio u pravu. Uprkos predstavama u javnosti, Milošević je bio čovek spreman da na kraju prihvati argumente sagovornika, čak i onda kada bi razgovor počinjao sa potpuno suprotnih pozicija.
Rekli ste mi da je i bivši predsednik SRJ Zoran Lilić odbijao neka Miloševićeva naređenja. Koja, na primer?
Kada se srpska delegacija vratila iz Dejtona, u Beogradu, u zgradi Jugopetrola, te večeri je bio priređen veliki prijem. Sećam se da me je Lilić u jednom trenutku pozvao telefonom i zamolio da hitno dođem u zgradu Vlade Srbije. „Zamisli“, počeo je uzbuđeno, „Milošević traži da pohapsiš celo političko rukovodstvo RS, koje se s njim upravo vratilo iz Dejtona!“
(Opširnije u štampanom izdanju)