Ovaj razgovor sa Dijanom i Srđanom Đokovićem vođen je neposredno uoči turnira u Vimbldonu, dakle pre nego što je „Nole nacionale“ postao svetski teniser broj jedan.
Ali, ne samo zato što je to prvo mesto prosto visilo u vazduhu, činilo se da je to pravi momenat ne samo da se pogleda „u retrovizor“ i podseti na to kako je stvaran jedan veliki šampion (čini se da se to bez ikakve patetike može reći), nego i unapred: kako da se, s obzirom na neskrivene poslovno- sportske ambicije porodice Đoković, šampioni stvaraju i ubuduće.
Na pitanje o „tajnoj recepturi“ za uslove, ali i atmosferu, koja je iznedrila šampiona Novaka Đokovića, majka Dijana, diplomirani difovac (Fakultet za sport i fizičko vaspitanje) odgovara majčinski i kaže da je tajna „isključivo u ljubavi, slozi i zajedništvu koje porodica neguje od prvih dana“. A otac Srđan neprekidno ističe porodični i timski duh, odnosno značaj kolektiva za individualni uspeh, sasvim u skladu s poznatom „musketarskom“ izrekom: „Svi za jednog, jedan za sve“.
Svetski mediji Novaka zovu „Đoker“, dakle džoker, što bismo mi rekli, neko ko donosi sreću i uspeh. Kada ste vi pomislili da bi Novak mogao da ima tako briljantnu karijeru?
Dijana Đoković: Novaku je bilo četiri godine kada je na Kopaoniku, gde smo živeli, prvi put uhvatio reket u ruke. Trčkarao je za starijima u letnjem teniskom kampu, pokušavajući da prebaci lopticu preko mreže. Imao je osam godina kada ga je snimilo oštro oko iskusne Jelene Genčić. Kada je ona, inače uvek uzdržana u izjavama, rekla da je on najveći talenat koji je videla posle Monike Seleš, za nas roditelje je to bio znak da Novaku poklonimo poverenje i svu moguću podršku koju su naše prilike u to vreme dozvoljavale.
Srđan Đoković: Novak je tenisom počeo da se bavi slučajno. Mi smo u stvari skijaška porodica. Tek kada je, iako mali, a tako svestan tenisa, pokazao stav i držao reket tako kao da mu je produžena ruka, da zna da kontroliše lopticu i da se ne odvaja od terena, mi smo obratili pažnju na njega.
Dijana Đoković: Moram da dodam da je i nas roditelje Novak prilično iznenadio – bio je tako ozbiljan, odgovoran i savestan još u najranijim godinama, zaista je odskakao od svojih drugara. Mislim da mu je to pomoglo kroz čitavo dosadašnje sazrevanje, upoznavanje novih kultura i naroda, sticanje novih znanja i, na kraju krajeva, u samom tenisu.
Koliko je u tim prvim godinama bila značajna uloga trenera, to verovatno zanima roditelje čija deca treniraju neki sport?
Srđan Đoković: Uloga trenera je strašno važna, naročito u tim prvim danima kada dete počinje s prvim teniskim koracima. Trener mora pre svega da bude pedagog, čovek koji će svojim ponašanjem i radom izgraditi odnos uzajamnog poverenja. Dete prvenstveno mora da zavoli tenis, da bi se ka-snije njime bavilo na pravi način, kao što je to i Novak radio i radi svih ovih godina.
Ja sam uvek u njegovoj karijeri primao i otpuštao trenere u ključnim momentima, odnosno kada je dolazilo do zasićenja. To sam radio oštro i bez ikakvih obzira, jer su jedino Novak i njegova karijera bili važni, a svi ostali tu su samo tehničko osoblje. Zbog takvih mojih postupaka na kraju se dogodilo da
Novak ima ubedljivo najbolju ekipu trenera, menadžera, fizioterapeuta, kondicionog trenera, nutricionistu, u svetu tenisa. Svi oni dišu kao jedan i svi su oni maksimalno posvećeni Novaku!
Ali, i pored svih naših saveta i napora, mislim da je ključ Novakovog uspeha u jasnom cilju, koji je još kao sedmogodišnjak sebi postavio. Gotovo 150.000 posetilaca je na ju-tjubu pregledalo Novakovo gostovanje u dečijoj emisiji kada je imao sedam godina.
(Opširnije u štampanom izdanju)