Kad na televiziji čujete reklamu „Stari nisu stvari“, šta vam prođe kroz glavu? Da li zamislite bolesnu, usamljenu stariju osobu kojoj treba pomoć? Ako je tako, onda je ova reklama za zbrinjavanje najugroženijih ljudi imala efekta. Ali, doživljavate li sve starije ljude tako? Da li olako prihvatate stereotip da su stariji od 65 slabi, nemoćni i beskorisni i koliko puta ste čuli ili možda pomislili: „Ma, gde će sad ovaj penzos?“ kad ih vidite u prevozu, na pijaci ili u redu pred poštom.
Skloni smo tome da sve starije ljude svrstavamo u istu kategoriju ne obazirući se na individualne razlike među njima, starost se percipira kao nepoželjna, a među mladima je izražen stav da starije ljude treba izbegavati. Nije to, međutim, problem s kojim se suočava samo društvo u Srbiji, to je globalna pojava. I dok su neke od zapadnih zemalja već počele da sprovode različite programe edukacije mladih kako bi se problem rešio, kod nas se o tome skoro i ne govori. Skoro…
Nije dovoljno da premijer Ivica Dačić ode u starački dom 2. januara i stanarima pokloni televizor kupljen “iz sopstvenog džepa” kako bi, što reče u nešaljivoj šali, pratili njegove aktivnosti. Ni izbliza nije dovoljno da premijer kaže da su baš “novogodišnji praznici prilika da pokažemo pažnju prema onima kojima ne stižemo da pokazujemo pažnju tokom cele godine”. Država mora da napravi ozbiljnu strategiju za rešavanje problema ejdžizma i plan kako da, sada deca i mladi ljudi, promene svoje negativno mišljenje prema starijima, a ne da ih se seti samo u predizbornim kampanjama.
Razlog više za brigu je neumoljiva statistika – u Srbiji je 20,5 odsto stanovništva starije od 60 godina. Prema popisu iz 2011. ima ih 1,778.730, dok je mlađih od 19 godina za petinu manje – 1,477.272. U “tampon-zoni” od 19 do 59 godina je 3.930.860 muškaraca i žena. Sa 42,2 godine u proseku Srbija je jedno na najstarijih društava na planeti, a natalitet preti da će uskoro biti još starija – prema projekcijama već 2030. starijih od 60 godina u Srbiji biće 26,8 odsto.
Dakle, ako se nešto suštinski ne promeni u odnosu između različitih starosnih grupa preti nam pravi građanski rat sa nesagledivim posledicama. Doduše, utešna je dijagnoza predsednika Gerontološkog društva Srbije Miloša Nemanjića da nije u pitanju klasičan međugeneracijski jaz, već sukob stilova života, pa malo više tolerancije za navike i običaje drugog može mnogo pomoći.
DECA SU KLJUČ: Činjenica je da su predrasude prema starosti i starijima stečene i naučene, a ne urođene, a to potvrđuju i istraživanja koja pokazuju postojanje pozitivnih stavova o starosti kod dece mlađeg, predškolskog uzrasta. Pitanje je kako se formira taj izrazito negativan stav prema starijima, kako jedan dečak koji obožava svoju baku i deku kasnije kao tinejdžer, mladić i odrasla osoba postane neko ko ne haje ni za svoje ni za tuđe bake i deke, neko ko neće da im pomogne? Jesu li za to odgovorni porodica, škola, društvo, mediji…?
Psiholozi ističu da su deca ključna, jer se stavovi mogu menjati jedino u dečijem i periodu adolescencije, a već posle 20-25 godina oni su zacementirani.
Socijalni psiholog Ivana Ćirović kaže za Novi magazin da studije Instituta za pedagoška istraživanja pokazuju da deca imaju umereno negativne stavove prema starijima, što predstavlja razlog za zabrinutost jer se ti stavovi tokom godina pogoršavaju. “Merili smo klasične stavove, ali i implicitne stavove, tj. automatski odnos prema starijima. Pronašli smo da su upravo ti dubinski, implicitni stavovi negativni, a oni potiču iz preovlađujućeg društvenog stava prema starijima“, kaže Ćirović.
Na pitanje kako dete formira stav prema starijima, ona ističe da su ključni porodica, škola i mediji. „Porodica je najvažniji agens socijalizacije svih stavova, pa i onih prema starijima. Ukoliko dete u porodici ima stariju osobu koju roditelji poštuju, to dete će razviti pozitivan stav jer ima modele na koje može da se ugleda u svojoj okolini. Posle porodice dolaze škola i učiteljica, a zatim mediji”.
Kvalitetan kontakt sa starijim osobama ključ je za formiranje pozitivnog mišljenja, ali i model za promenu negativnih, stereotipnih stavova. Sva istraživanja pokazuju da kvalitetno provedeno vreme dece sa starijima – da rade nešto zajedno i uživaju u tome – dovodi do formiranja pozitivnog stava.
„U svetu postoje brojni interventni programi u kojima su rađene upravo takve stvari, deca su dovođena u kvalitetan kontakt sa starim osobama kroz školski program. Kada odvedu decu u starački dom i ako tamo vide stare koji leže nepokretni i ništa ne rade, njihovi stavovi će se pogoršati. Ali, ako im dovedu staru osobu u učionicu i ta osoba priča o tome čime se bavila, kako sada provodi vreme, to proizvodi pozitivne efekte“, kaže Ćirović.
I ona ističe da, iako je ejdžizam veliki problem s kojim se moderno društvo suočava, u Srbiji ne postoji sluh i ne može se govoriti o programima tog tipa za decu u školama.
STEREOTIPI: Uloga medija u formiranju mišljenja prema starima podjednako je važna kao i uloga porodice i škole. Stariji su, počev od emisija za decu, prikazani vrlo stereotipno – ili kao simpatične bakice ili kao negativne veštice. Teško da ćete videti stariju osobu u nekoj aktivnoj ulozi da privređuje, što znamo da jeste njihova realna uloga. Tu deca crpu stereotipne prikaze starijih.
U medijskom prikazivanju starijih u dečjim programima nema sredine. Baš kao što je nema ni kasnije u filmovima i serijama za odrasle, ali ni u reklamama. U tom svetu vlada dominacija mladih, veselih, nasmejanih i lepih osoba.
Ni medijsko izveštavanje o starijima nije adekvatno. Pokušavajući da ukažu na problem da postoje ljudi koji su zaboravljeni, bolesni i žive u teškim uslovima, mediji su se tu zaustavili misleći da time „ispunjavaju kvotu“. Često se dešava da sami novinari u razgovoru sa starijom osobom postupaju snishodljivo i s njima razgovaraju “kao sa decom”. Priča o tome da postoje oni koji uživaju u životu sa 65, koji se druže, plešu, idu na izlete, koji imaju najrazličitije hobije, skoro da nema. Takve priče nisu senzacionalističke i ne donose bodove u sveopštoj trci za tiražom i gledanošću.
Zato se i postavlja pitanje kako će, bez dodatne edukacije i rada na promeni stavova, izgledati ovo društvo kada današnja deca porastu, kada deo njih bude među onima koji su donosioci bitnih odluka u državi?
UMESTO KRAJA: Nedavno su škotski mediji objavili srceparajuću pesmu koju je sestrama u staračkom domu ostavila jedna starica. Pesma je pronađena među njenim stvarima nakon smrti, a starica je pitala medicinsko osoblje šta vide kada je pogledaju? Da li vide samo neku bezveznu staricu koja “zakera” ili vide devojčicu koja ima oca i majku, braću i sestre, devojku koja je voljena, nevestu od 20 godina, mladu mamu koja je dobila dete sa 25 godina, a kasnije i voljenu baku… Ona ih poziva da još jednom bliže pogledaju i vide nju, a ne samo neku bezimenu staricu.
Kada starije gledate iz te perspektive više neće biti „osobe drugog reda“ već osobe koje ćete poštovati, slušati, od kojih možete mnogo naučiti. I, setite se, stari ljudi su sada ono što ćete jednog dana vi postati.
(Tekst je deo projekta “Uloga medija u promeni odnosa dece i mladih prema starijima“, koji Novi magazin sprovodi uz podršku Ministarstva kulture i informisanja)