Ne postoji standardni način da se nauči pisanje, kao što se, dok se radi na romanu, ne može reći da li se piše dobro ili loše. I ne znači da ćete samo zbog toga što ste jednom nešto napisali dobro učiniti isto i sledeći put. Čitav proces pisanja i kreiranja priče je misterija u kojoj nema pravila.
To ne znači da uputstva nemaju važnosti. Tokom 20 godina koliko se ja bavim pisanjem, tri mudra saveta bila su mi od presudne važnosti. Prvi od Džona Irvinga koji smatra da je pisac koji počne da piše roman ne znajući njegov kraj u najmanju ruku naivan. Romani, kaže on, govore o nečemu što se već dogodilo i zato ne možemo u toku pisanja izmišljati stvari.
Drugi savet našao sam u jednom od intervjua Edgara Lorensa Doktroua: „Morate naći glas koji vam omogućava da pišete ono što želite da pišete… To je mali trik pisaca, da reči dođu pre namera“. I Irving i Doktrou kažu zapravo isto: da oblik i stil romana određuje priprema materijala i da je ta priprema važnija i od samog materijala. Ovaj proces pronalaženja “pravog ugla” može se meriti mesecima, čak godinama frustracija i lažnih početaka.
(Opširnije u štampanom izdanju)