Fest pod ovim sloganom je okupljao istomišljenike. Pitanje je da li bi aktuelni, koji traje od 24. februara pa do 5.-og marta, mogao uraditi isto, ali je predstavlja savršenu priliku za (sinestetički) beg od sumorne realpolitičke atmosfere ove nedelje.
S tim u vezi ovaj uvodnik će biti bitno drugačiji od ostalih – predstavlja kratki bedeker za lutanje mrakom bioskopskih beogradskih sala, u nedelji kada je gubljenje u istima najsmislenije.
Počeću od onoga što se, duboko verujem, posprdno zove „region“ u novim geopolitičkim leksičkim i granični podelama. Tu se hrvatski filmovi, od prošlog Festivala autorskog filma i dva ingeniozna naslova „Sigurno mjesto“ i „Stric“, odbranili čast ex-YU autorskog filma. Istim, utabanim putem kvalitetnog filma ide i debitantsko ostvarenje glumice Nine Violić, „Baci se na pod“ u kome i glumi glavnu ulogu. Pogled na razvod braka iz, rašomonski, različitih uglova gledanja najemotivniji izvedbu dobija iz ugla šestogodišnjeg deteta koji traumatičan trenutak u tek započetom životu proživljava kroz igru, maštu i svojevrsni, dečiji, odbrambeni aparatus od izvesnog kraha porodičnog života. Duboka, interesantna, glumački perfektna i rediteljski zanimljiva drama o savremenom životu na ovim prostorima.
Kada smo kod regiona, Bliski istok, nekako, ponajviše miriše na našu svakodnevicu, pa je sledeća preporuka egipatski film nordijskog Egipćanina sa holivudskog adresom, Tarika Saleha „Zavera u Kairu“. U svom prethodnom ostvarenju, filmu „ Incident u Nile Hiltonu“, Saleh postavlja postulate nordijskog trilera u egipatsku svakodnevicu a u „Zaveri…“ primena istih donosi mu Palmu za scenario na prethodnom Kanskom festivalu. Priča o smrti vrhovnog Imama u prestižnoj kairskoj Al Azahar akademiji, vodećem svetskom centru islamske nauke i obrazovanja i sudbini mladića zarobljenog u sukobu između egipatskih verskih i političkih elita predstavlja poslasticu ne samo za ljubitelje nordijskog krimića već i sve filmofile. Saleh vešto i zanimljivo uvodi gledaoca u svet u kome ništa nije kao što izgleda i kao što mislimo vodeći ga do uzbudljive i dramatično napete završnice.
Pošto FEST neguje i dokumentarce preseći ću preporuke igranih filmova sa jednim interesantnih dokumentarcem „Voleti Patrišu Hajsmit“ švajcarske reditelje Eve Vitija. Fokusirajući se na seksualni život najčuvenije spisateljice krimi romana autorka plete priču o odnosu privatne i javne (autorske, spisateljske) persone i njenom uticaju na sam delo. Nije za svakoga, ali gledaoci – pisci (ili oni koji imaju takve aspiracije) biće zadovoljni.
Da iver ne pada daleko od klada dokazuje i Brendon Kronenberg, Dejvidov sin, sa filmom „Beskrajni bazen“. Antropološki horor usmeren kao kritika konzumerističkog turizma, kako ga je odlično definisao Đorđe Kalijadis, predstavlja surovo, ali vredno sinestetičko iskustvo u stilu jednog od omiljenih proznih pisaca autora ovog teksta, Dž. G. Balararda. Topla preporuka.
Za kraj, debitantski srpski film koji na sjajan i inventivan način obrađuje večnu temu – propast i antropologiju domaćeg sela – „Ovuda će proći put“ rediteljke Nine Ognjanović. Crna komedija koja se pretvori u inventivnu i originalnu kinematografsku tragediju je nešto što ne smete propustiti na ovogodišnjem FEST-u. Zato, pravac u bioskop!