Na predstavljanju studije “Reči i nedela”, Vukčević je rekao da je medijska propaganda bila uvod u rat u SFRJ, ali da nijedan urednik, direktor medija i novinar nije krivično odgovorao za doprinos tragediji i ratu.
“Upravo ubojita snaga koju mediji imaju, a posebno kada se zloupotrebljavaju, ukazuje na važnost krivičnog gonjenja osoba koje su u tome učestvovale”, rekao je Vukčević.
On je dodao da sloboda izražavanja ne sme i ne može da bude apsolutna onda kada mediji svesno i ciljano koriste govor mržnje.
“Ona ne može da bude apsolutna kako ne bi ostale nekažnjene upravo one osobe koje su svojom retorikom vodile do masovnih zločina, patnji i razaranja”, rekao je Vukčević.
Direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević rekao je da pošto Srbija zvanično 1990-ih godina nije bila u ratu, novinari ne mogu da se pravdaju da je ratno huškanje u kojem su učestvovali bilo delo ratne propagande.
On je objasnio da je tadašnji Krivični zakon sadržao odredbe o kažnjivosti pozivanja na izvršenje krivičnog dela, koje je “samo po sebi krivično delo”, bez obzira da li se neko tom pozivu odazvao i da li se to može dokazati.
“Bez obzira na to da li ima mesta krivičnom gonjenju, treba insistirati da se shvati etička i moralna odgovornost onih koji su to radili”, rekao je Dimitrijević.
Urednik Radija Slobodna Evropa Omer Karabeg je ocenio da je propuštena prilika da se kazne novinari koji su učestvovali u širenju mržnje i ratne propagande, i da im je, posle političkih promena oktobra 2000. godine, trebalo zabraniti da se bave novinarstvom.
On je dodao da je rano govoriti da li je samo pozivanje na ratni zločin moguće dokazati. Karabeg je podsetio da je 1.500 novinara i urednika Radio-televizije Beograd izgubilo posao jer nisu bili spremni da učestvuju u ratnoj propagandi.
“Oni koji su ostali, i oni novi koji su došli, svesno su se stavili u službu ratne propagande. To je bio njihov izbor i za to treba da budu kažnjeni”, rekao je Karabeg.
Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić objasnio je da je studija obradila govor mržnje i pravnu prirodu propagande koja je bila uvod u rat.
On je podsetio da je, zbog insistiranja na objektivnom novinartstvu, tokom devedesetih godina više novinara izgubilo posao. U suočavanju sa ovom temom, kako je dodao, sudaraju se dve velike demokratske tvorevine – loboda govora i nezavisnost pravosudnih organa
Članica Saveta RRA Gordana Suša smatra da je cinično govoriti o odgovornosti novinara, jer na optuženičkoj klupi ne sedi sistem, već čovek koji može da bude lekar, profesor, funkcioner i kao takav će odgovoriti da je bio samo “šraf u jednom sistemu”.
Taj odgovor, kako je dodala, neće biti prihvaćen, jer će biti upitan zašto je bio šraf u sistemu”?
“Promoteri mržnje i rata i dalje haraju medijskom scenom, u kojoj se i sada negira genocid u Srebrenici i veličaju Radovan Karadžić i Ratko Mladić i vole devedesete”, rekla je Suša.
Ona bi, zbog toga, pomenutu studiju, kako je navela, uvela u srednje škole kako se nikada ne bi zaboravila negativna uloga medija i zločini koje su podstakli.
Tužilaštvo za ratne zločine je u Sava centru predstavilo studiju “Reči i nedela – pozivanje ili podsticanje na ratni zločin u medijima u Srbiji 1991-1992. godine”, koja je u okviru projekta “Pravda i ratni zločini”. Knjiga je nastala u proteklih godinu i po, na osnovu analize arhive lista “Politika” i Radio-televizije Srbije.
Na skupu je prikazano nekoliko filmova sa primerima ratnohuščačkog izvestavanja. U jednom od priloga novinar Televizije Beograd ispitivao je ratnog zarobljenika i postavio mu pitanje: “Da li si silovao pre klanja?” na šta je zarobljenik spuštene glave, odgovorio potvrdno.
Prikazan je i novinski tekst o hrvatskom borcu Davoru Markobašiću za kojeg su tadašnji mediji tvrdili da je napravio ogrlicu od dečjih prstića. Epilog slučaja Markobašić desio se ubrzo jer je njegova supruga Ružica kao žena “ustaškog zločinca” u petom mesecu trdunoće streljana na Ovčari.