Zabeležila: Ivana Pejčić
Jedan telefonski poziv pretvorio je, gotovo filmski, moju dvadesetpetogodišnju profesionalnu bajku u golgotu. Sve je tim razgovorom dovedeno u pitanje. Nakon toga, sve što sam radio bilo je da sam branio svoju sudsku odluku jer sam smatrao da je doneta u skladu sa zakonom i mojim sudijskim uverenjem, kaže za Novi magazin Vladimir Vučinić, sada advokat, a nekada bivši sudija Specijalnog suda.
Podsetimo, sve je počelo nakon odluke tada sudije Vučinića da se vlasniku Delta holdinga Miroslavu Miškoviću privremeno vrati pasoš.
“Često se zaboravlja da sam ja i sudija koji je u odnosu na isto lice oduzeo pasoš i odredio jemstvo od 12 miliona evra, do tada najviše u srpskom pravosuđu. I naložio javljanje policiji”, kaže Vučinić i dodaje da se nikada nije pokajao zbog ove ili bilo koje sudske odluke.
Navedeni je, objašnjava Vučinić, duže vreme bio u pritvoru: “Na stolu sam imao odluku Ustavnog suda da je prekomerno u pritvoru. Postojala je pretpostavka nevinosti – svako je nevin dok se ne dokaže krivica. Da je Miškoviću izmaklo zaključenje ugovora i poslovna dobit jer je bio u pritvoru, a tužilac ne dokaže krivicu – ko to treba da nadoknadi? Država. Postojala je garancija od 12 miliona evra jemstva koju sam ja potpisao.”
U tom slučaju, kaže, nije video nijedan razlog da kaže ne vraćanju pasoša: “Ako donosite odluku o pritvoru i jemstvu i zakon vam daje mogućnost da to privremeno suspendujete, ne vidim šta je tu bilo sporno i neuobičajeno. Odlučio sam da je to dovoljna garancija. Da sam tražio 350 miliona to bi bio reket, a ne jemstvo. Tražio sam da jemstvo bude isplaćeno u gotovini jer sam smatrao da je to jača garancija. Kada nekog ko se bavi biznisom obavežete na keš, to je njemu motiv da se taj postupak što pre okonča i, ukoliko se odaziva na pozive suda, nevezano da li će biti osuđen ili ne, njemu bi to bilo vraćeno i on to može ponovo da stavi u promet. Eto, on je otputovao i vratio se iz inostranstva, nikakvih štetnih posledica tu nije bilo. Jedina štetna posledica bila je po mene.”
PORAZ SISTEMA: Vladimir Vučinić ističe da sada, kad je poništena odluka o javnoj opomeni zbog toga što je davao izjave medijima u vezi sa slučajem Miškovićevog pasoša, nema ni pobednika ni poraženog – reč je o porazu sistema. On smatra da uvek treba da postoji profesionalna odgovornost sudija za njihov rad, ali ne i disciplinski postupci jer disciplina je stega, navikavanje na pokornost.
“Disciplinskim postupkom protiv mene ostalima je poslata poruka: ‘Mi te pritiskamo, sudija, a ti ima da ćutiš jer si u stegi’. Zato se zalažem za profesionalnu odgovornost, ne za disciplinski postupak”, objašnjava naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, sudijski posao na konkretnom predmetu počinje i završava se u sudijskom kabinetu, gde počinje upoznavanje s predmetom, veća se i potpisuje presuda. U sudnici se samo objavljuje.
Konkretno, nema razloga da se kaje jer i danas stoji iza svoje odluke i naglašava da je sve loše što se desilo nakon toga uslovilo njegov izlazak iz pravosuđa.
“Smetao mi je tretman pojedinih ljudi s kojima sam redovno kontaktirao u vezi s poslom, okretanje leđa, izbegavanje i, na kraju, ta javna opomena. Za sve što mi se desilo nikoga ne krivim jer je to sistem dozvolio. Napad, nakon moje odluke o vraćanju pasoša, bio je skup ucena i pritisaka. Shvatio sam da sam nepoželjan. Uostalom, tokom tog razgovora rečeno mi je i da će, i ukoliko opozovem odluku, biti posledica”, naglašava naš sagovornik.
Vučinić smatra da su presude Upravnog suda i odluke Visokog saveta sudstva pokazale da nije bila uzaludna njegova troipogodišnja borba da dokaže da je doneo sudijsku odluku i da nije odstupio od toga, tako da je to generalno pozitivan primer u pravosuđu:
“Pravda je zadovoljena. Mene je iz pravosuđa istisnulo ono što se dešavalo na ličnoj osnovi, kao vid sekundarnog pritiska, kao što su promena profesionalnog života i tretmana. Naglasio bih da ja nisam razrešen kao sudija. Otišao sam iz sudstva tek kada sam ja to odlučio jer u sudstvo nisam ni ušao zbog njih, tako da nisam ni želeo da odem na način koji su oni želeli i kada su oni želeli već u skladu s onim kako ja odlučim”.
Vučinić ocenjuje da ipak ima nade za srpsko pravosuđe: “Zahvaljujući odlukama Visokog saveta sudstva i Upravnog suda, video sam da postoje sudije od integriteta, koje donose presudu isključivo u skladu sa zakonom i da pri tom ne razmišljaju da li će se odluka nekom dopasti ili ne. Neophodne su velike promene, pre svega u svesti, kako bi pravosuđe u Srbiji bilo na zadovoljavajućem nivou “.
Dodaje da je u sistemu sudstva jedna od najvažnijih figura prvi čovek suda.
“Ukoliko on ne prenese poruku sudijama tog suda da niko neće odgovarati ako postupa u skladu sa zakonom, onda postoji problem. Jedan od najvećih problema je način na koji dolaze čelni ljudi jer, ako ste došli zbog zasluge drugih, a ne zbog rezultata svog rada, tada imate dug prema tim ljudima. Ako ste na određenoj funkciji zbog povezanosti s nekima iz uticajne sfere i ako vas zamole da nekog prebacite na mesto na kojem je plata duplo veća, onda ne možete da kažete tim ljudima da to nećete uraditi”, ističe Vučinić.
Vladimir Vučinić je počeo da radi kao volonter u Prvom osnovnom sudu 1991, nakon čega je bio pripravnik u Petom opštinskom sudu. Od 1995. do 2005. godine radio bio sudija u opštinskom sudu, nakon čega je prešao u tadašnji Okružni sud, kasnije Viši sud u Beogradu.
“Celokupna dotadašnja karijera dovedena je u pitanje tokom jednog telefonskog razgovora sa predsednikom Specijalnog suda. Njega je interesovalo da li je tačna informacija da sam u jednom tako medijski eksponiranom slučaju doneo odluku, odnosno da li sam vratio pasoš
okrivljenom i dopustio mu put u inostranstvo na četiri dana. Tokom tog razgovora, te subote, nisam želeo da pričam telefonom jer sam se tokom karijere sudije naslušao brojnih telefonskih razgovora, tako da ne verujem u taj vid komunikacije. Pričao sam mu o drugom slučaju, ali njega to nije interesovalo. Predsednika suda je interesovalo samo da li je tačno da sam Miškovića pustio u London na četiri dana. On je to čuo od direktora policije i zvao me je da to proveri. Predočio mi je tada šta sve može da se desi ako ostanem pri odluci koju sam doneo, kao i da ima ličnosti kojima se to nije dopalo. Tako se i desilo”, kaže Vučinić.
ODLUKA PO SVAKU CENU: Te noći je dugo razmišljao o razgovoru i svojim narednim koracima: “Sutradan sam poslao SMS poruku predsedniku suda da ‘kao sudija ostajem pri sudijskoj odluci’. Posle toga cela priča se upravo i svodi na to – borbu za sudijsku odluku. Suština je da svaki sudija mora da ostane pri svojoj odluci ako proceni da je u skladu sa zakonom i njegovim sudijskim uverenjem. Onda nema pravo da odstupi od svoje odluke. Najgore što može da se desi jeste da počne da razmišlja kome će se dopasti, a kome neće sudijska odluka, odnosno šta će biti s njegovom karijerom ako donese odluku koja se nekome neće dopasti. Smatram da je to najveća zamka u koju može da upadne sudija.”
Vučinić dodaje da nakon toga gubi saradnika u trenutku kada se rade presude u dva teška predmeta – u slučaju Sretena Jocića i predmet TISA.
“U vreme godišnjeg odmora menja mi se kabinet bez najave ili obaveštenja.
Zamenili su mi službeni auto manjim nebezbednim i mnogo toga drugog. Teško mi je palo kada sam na tadašnju vojnu promociju novih kadeta otišao s porodicom, a onda su svi oni koji su me do juče tapšali po ramenu okretali glavu… Sve to dešava se dok sam još sudija Specijalnog suda.”
Pokrenut je i disciplinski postupak: “To stvara veliki procep u mojoj profesionalnoj ličnosti jer ujutru sam, na primer, na suđenju meni zbog pokrenutog disciplinskog postupka, a poslepodne vodim suđenja, gde su okrivljeni Sreten Jocić, Milorad Ulemek ili sam član veća na suđenju Darku Šariću. To je trajalo duže od dve godine i na moj zahtev početkom 2016. razrešen sam sudijske funkcije. Prijavio sam se za upis u Advokatsku komoru Beograda, gde sam primljen tek nakon dva meseca. To su bila dva najteža meseca u mom životu jer je moja porodica dovedena u pitanje. Ta dva meseca za mene su trajala kao dvadeset godina. Sve se menja…”
On dodaje da je tada postojala i velika neizvesnost jer se ulazi u nešto nepoznato – advokaturu, ali da je uspeo da sa jednog pređe na drugi kolosek. Na pitanje novinara kako se osećao prvi put kada je ušao u sudnicu kao advokat, rekao je da mu je bilo jako neobično.
“Čini mi se da ponekad i dalje razmišljam kao sudija, što nije ništa čudno jer sam sudija bio 25 godina. Sada učim tehniku u advokaturi. Na osnovu ranijeg sudijskog iskustva uvek kažem klijentima da moraju da imaju realne zahteve, da se korektno ponašaju jer će sud realnije i bolje da sagleda situaciju”, objašnjava Vučinić.
Na kraju razgovora pitali smo našeg sagovornika da li bi se vratio na mesto sudije, na šta je odgovorio da bi o tome morao da razmisli.
“Ne znam da li bih se vratio, ali bih razmislio. Advokatura je za mene otkrovenje jer se primenjuje more prava koje sam zanemario kao sudija, tako da je izazov ogroman. Između ostalog, imam slobodu koju nisam imao kao sudija zbog posebnog režima života. Ipak, sudstvo je moja izvorna ljubav i time sam oduvek želeo da se bavim”, naglašava Vučinić.
Pogledajte intervju —->>>