Među njima je primarijus dr Ivan Bojović (44), specijalista ginekologije i akušerstva u beogradskom Kliničko-bolničkom centru “Zvezdara”. Već 18 godina njegov posao je da donosi život i on se trudi da u skladu s pravilima svoje profesije i pravilima ljudskosti obavlja tu misiju. O tome svedoči i priznanje za najboljeg lekara, koje je prošle godine od porodilja lično dobio u anketi na portalu koji je namenjen budućim mamama i roditeljstvu www.bebac.com. Učestvovalo je oko 10.000 ispitanica. Obrazloženje za izbor najboljeg kaže da Ivan Bojovićs vakoj trudnici persira, da prema svima ima jednak pristup, bez obzira na izgled i status, da pacijentkinjama objašnjava sve što ih interesuje i predočava šta ih čeka tokom trudnoće, da ih redovno obilazi posle porođaja, a ni šala mu nije strana. Za profesionalni odnos prema pacijentima prošle godine nagradila ga je i Zadužbina Nikole Spasića, koja je, inače, donator bolnice u kojoj radi.
*Kako biste sebe najkraće predstavili, ko je zapravo Ivan Bojović?
Otac predivne jedanaestogodišnje devojčice, suprug, sasvim običan porodičan čovek, čovek iz komšiluka.
*Kada pričamo o srpskom zdravstvu, uglavnom ističemo teške uslove rada i za pacijente i za lekare, kako ocenjujete stanje u srpskim bolnicama i u ustanovi u kojoj radite?
Kada je nešto ružno, to je senzacija u medijima, ali kada je nešto lepo, to se retko pojavi. Ipak, uslove rada treba popraviti. Ne možete očekivati da se bolnice po Srbiji ne održavaju po 20, 30 godina ili više, bez krečenja, bez obnavljanja mokrih čvorova. Ipak, trenutno je u toku adaptacija koja će značajno poboljšati uslove. Renoviraju se mokri čvorovi na akušerskim odeljenjima. Jedno odeljenje je renovirano, okrečeno, promenjena je i stolarija. Sad se renovira drugi sprat akušerstva, plan je da se renovira i odeljenje na kojem leže trudnice, sređen je mokri čvor na odeljenju ginekologije. To je uvek neko dovijanje oko novca, naći neke dobre ljude koji će uložiti. Mi se u ustanovi neretko sami organizujemo kako bismo popravili uslove rada, čistoću i radni prostor. Generalno, da kažem, novca u Srbiji ima, samo se on pogrešno usmerava. Nažalost, nama je senzacija da se obnavljaju mokri čvorovi u školama i bolnicama. Treba da bude sramota ljude koji su doveli do toga da nam tako izgledaju državne bolnice. Ipak, problem je i u pacijentima, ljudi jednostavno ne vode računa. To je naš mentalitet – nije moje, pa šta me briga.
*Da li ste prisustvovali ili učestvovali u porođaju supruge?
Bio sam u lekarskom timu, ali ipak nisam bio od onih, uslovno rečeno, hrabrih ginekologa koji su se usudili da sami prate trudnoću svojih žena ili ih porađaju. Mislim da se tu treba pomeriti, biti suprug. Kao i kad smo bolesni, treba da budemo pacijenti, a ne da usmeravamo naše kolege koje rade svoj posao. Kad si lekar – lekar si, kad si pacijent ili iz porodice pacijenta, treba izbrisati medicinu iz glave i slušati šta ti lekari govore, morate imati poverenje.
*Ima li vaša jedanaestogodišnja ćerka ambicije da krene stopama roditelja?
Medicina podrazumeva mnogo odricanja. Mi lekari nemamo praznike, nemamo vikende. Ćerka vidi taj naš život i ne želi to za sebe, ja to potpuno podržavam. Mi se bavimo svojim detetom, ali teško je kada vas ona pita: “A kada smo svi zajedno kod kuće?”
Pogledajte intervju —>>>