Razgovarale: Nadežda Gaće i Julijana Mojsilović
Foto: Zoran Raš
Goran Svilanović (53), doktor pravnih nauka, bivši predsednik Građanskog saveza Srbije, radio je u Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope, OEBS-u, u nekoliko domaćih organizacija za ljudska prava, usavršavao se u domenu ljudskih prava u Strazburu, a školovao se i u Austriji. Svoje pravničko i diplomatsko iskustvo, sada na regionalnom nivou, Svilanović, kako sam kaže, koristi ne bi li Briselu objasnio da je potreban drugačiji proces pridruživanja kad je reč o zemljama Zapadnog Balkana zbog velikih potresa koji drmaju Uniju i zbog specifičnosti regiona.
Kako u tom svetlu vidite pregovore Srbije sa Evropskom unijom, posebno kad je reč o dijalogu sa Prištinom?
Jedan deo političke javnosti – kojoj i ja po političkoj opredeljenosti pripadam – na to gleda prilično arogantno. Meni je zbog toga žao jer mislim da je to istorijski proces i da je to možda najveće dostignuće ove vlade koju vodi Aleksandar Vučić. Niko to nema pravo da potcenjuje. Bila je potrebna politička hrabrost da se uđe u dijalog koji će trajati i koji će olakšati proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. To važi i za Kosovo, da se razumemo. Neke teške odluke su donete, još neke će morati da budu donete, ali to je prekretnica. I ja se često setim rečenice Vesne Pešić – kako da iz društva postanemo država. Vladavina prava je nešto što definiše društvo i omogućava mu da preraste u državu. Kad je reč o Srbiji, ovaj dijalog je jedan od elemenata kojima se mi redefinišemo i ponovo definišemo državu. To boli, i boli mnogo, ali, sa druge strane, nema govora da se na bilo koji način potceni ovo što se sada radi.
To pitanje postojalo je u Srbiji i kad ste vi bili ministar spoljnih poslova…
Postojalo je. Ali u to vreme jedino pitanje i jedina tema bila je Hag. Da li smo nekoga uhapsili. Meni i svim ministrima bio je takav bio svaki dan, pogotovu Zoranu Đinđiću, koji je vodio tu vladu. Kontekst u kojem je ta vlada funkcionisala bio je – Hag. A recimo da je privilegija ove vlade da nema tu situaciju – uz veliku cenu – da to nije nešto što će osvanuti na naslovnim stranicama novina, a to konkretno znači da neće biti zadatak bilo kom našem ministru. Taj deo je završen i napravljen je prostor da se rešavaju neke druge stvari – otvaranje poglavlja, dijalog s Kosovom, pa – što me raduje – zapošljavanje, investicije…
Zbog čega je Kosovo toliko težak kamen o vratu Srbije – gubljenje teritorije ili osnov nacionalizma koji se u Srbiji pojavljuje – i kako mislite da će se to rešavati?
Dva su nivoa. Jedan su ljudi koji tamo žive. Ni predsednik Vlade Srbije ni ministri ne mogu da kažu baš ih briga kako oni tamo žive, njih 100, 120 hiljada. A drugi je u vezi sa emocijama i istorijom. Čini se da je javnost u Srbiji čekala na to da neko počne da razgovora, da uđe u proces koji vodi rešavanju statusa. Status nije rešen, ali dijalog vodi ka njegovom rešavanju. Javnost treba da bude spremnija nego možda moja generacija političara. I sad smo došli u situaciju da je Evropska unija to podržala i da možemo da razgovaramo na politički način. Samo se nadam da će biti dovoljno osetljivi i diplomatični i da ni na koji način neće pokušavati da ubrzaju taj proces.
Rekli ste da nakon ulaska Hrvatske u EU, ne formalno, ali praktično važe neka druga pravila za članstvo. Zašto?
Ono o čemu ja govorim su dve grupe razloga zbog kojih smo mi u drugačijem položaju. Formalno je isto, pravila iz Kopenhagena i dalje važe i za Srbiju, i za Bosnu i Hercegovinu, i za Albaniju. Razlika je u tome što je EU drugačija. Veoma je uzdrmana iz nekoliko razloga. Prvi je teška finansijska i ekonomska kriza koja je pogodila nas, ali i njih i u velikoj meri uticala na raspoloženje građana; drugo je migrantska kriza, koja je uzdrmala sva ta društva od kojih se neka malo i zatvaraju i treće – Bregzit. Iz ta tri razloga počeo je proces redefinisanja EU. Otvaraju se sva pitanja njenog daljeg funkcionisanja. Drugo, mi koji smo u procesu pridruživanja, mislim na region, imamo nekoliko velikih tema: nerešen problem imena (Makedonija, prim. aut.), funkcionisanje BiH i dijalog između Beograda i Prištine. Istovremeno, svi mi smo očima Berlina, Brisela i Pariza viđeni kao drugačiji. I stoga govorim o drugačijem procesu. Oni se bave sobom, a nas vide kao malo veći problem od onih koji su do sada ulazili. Otuda je taj proces drugačiji.
Kažete – nema više business as usual?
Kad to kažem, mislim da je ono što se zove business as usual jedina politika koja neće funkcionisati. Za mene je rešenje problema sledeće – odmah pregovori sa svima. Uveren sam da pregovori sa EU, što ne znači članstvo, ali pregovori su – vidimo to u Crnoj Gori – reformski proces u svakoj pojedinačnoj zemlji. Vidimo i danas u Srbiji koliko neke promene utiču na život građana kada proces pregovora krene. Na primer, digitalizacija državne uprave. Nije se sad neko toga setio, to je proces priprema za pregovore. Vidite kako je postignut dogovor s Kosovom oko telekomunikacija. Teško, ali je postignut. To je za sve nas u regionu način da se uđe u drugačiji proces pridruživanja. Sa druge strane, ono što Savet za regionalnu saradnju želi da uradi jeste da ostvari ideju “jedan region – jedna ekonomija”. I kad je reč o romingu i kad je reč o automatskom priznanju diploma kako bi se stvorilo jedinstveno tržište rada. Radimo na tome da se ovaj region u pregovorima predstavi – ne možda u potpunosti kao jedno tržište, jedna ekonomija – ali što bliže tome. Pojedinačno smo mali i kad je reč o privlačenju investicija i izvoznom potencijalu. Ne možemo da iskoristimo ni ono što nam se pruža, recimo Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, gde bi region mogao zajednički da se pojavi na tom tržištu. Savet je zato posvećen povećanju nivoa harmonizacije kao dela procesa pregovora sa EU.
Kako Brisel gleda na to?
Moja poruka da politika business as usual nije moguća upućena je Briselu. Evropska komisija daje najveću podršku Savetu i Srbiji. Prepreke s kojima se Srbija susreće su u Evropskom savetu – neke države su za, neke protiv. Zato ja poručujem da bi pregovori sa EU bili ključni razvojni element u svakoj zemlji.
Čini se da je EU sve manje popularna?
Balkanski barometar, istraživanje koje Savet radi, pokazuje nam kako ljudi vide EU. Redovno je pitanje želite li da vaša zelja uđe u EU? Raspoloženje je i dalje dobro, ali ne bih se iznenadio da počnemo da dobijamo većinski odgovor – ne. Za mene je važno drugo pitanje – kada mislite da ćete biti u EU? Mi sad u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji imamo odgovor – nikad – između 28 i 33 procenata. U politici postoji nešto što se zove samoispunjavajuće proročanstvo, koje podrazumeva da se ta trećina koja kaže nikada u jednom trenutku aktivira i radi na tome da bude nikada. To je razlog za ozbiljnu brigu.
Moja poruka mladima, kojih je danas sve više protiv EU, jeste pitanje: žele li da se promeni pravosuđe ili ne, žele li da se promeni funkcionisanje policije ili ne, žele li da se neke druge stvari promene u zemlji? Pa ako to žele neka podrže Vladu da to radi, a ona će to raditi u procesu pridruživanja.
Kad već govorio o procesima i trajanju, evo, 21 godina je od Dejtona. Šta je on do sada postigao, budući da ga svi kritikuju?
Dejton je zaustavio rat, a u tom trenutku to je bila vrednost veća od svake druge. Mogu da vam kažem šta mislim da treba raditi u vezi sa Bosnom i Hercegovinom, to je deo mog posla i u Briselu, i u Berlinu i Vašingtonu. Moj politički, moj emotivni stav je da se moraju započeti pregovori sa Evropskom unijom. Oni su ključni reformski proces. Molim one koji odlučuju da me čuju i da započnu pregovore. To je menjanje naših društava. Da se vratimo BIH: ne mislim da je moguće izbrisati Dejton. On će još dugo biti tu. Sa druge strane, Dejton svojom sadržinom nije potpuni ustav BIH, ali je jedini ustav koji oni danas imaju. Moj predlog je da se sedne za sto. Da se zna ko sedi sa ove strane stola jer znamo da je sa druge EU. E, ti sa druge strane treba da shvate da učestvuju u pisanju ustava svoje zemlje, za šta do sada nisu imali priliku. Neće biti preko noći niti lako, ali 20 godina se stvari nisu popravile, pa možda se sada uđe u proces i od 10 godina, ali u kojem će sami doneti ustav. Evo kako. Uveren sam da će i BIH imati dodatno poglavlje – kao 35 za Srbiju – koje će biti poglavlje funkcionalnosti države. I zato kad sednu za sto treba da razgovaraju prvo o poglavljima o kojima mogu relativno brzo da se dogovore. Naravno, pregovori sa EU su usvajanje acquisa (usvajanje pravnog poretka EU u više od 30 poglavlja, prim. aut.), nema tu mnogo prostora za želje zemalja, ali mogu da predlažu i u jednom trenutku će sudija zvani EU reći – e to je u skladu s našim pravilima. I o svakoj temi tako. Postiže se onda nešto što je pisani sporazum.
Bosna i Hercegovina je ogromna investicija – i politička i finansijska – međunarodne zajednice i mislim da je to vrednost koju valja sačuvati i zbog toga ljudi koji o tome odlučuju treba da se zapitaju hoće li da tu zemlju povedu u jednom ozbiljnom pravcu u kojem će se sama redefinisati. Iako postoji dejtonski okvir, postojaće i to poglavlje koje ja zovem o funkcionalnosti i što će biti novi ustav Bosne i Hercegovine. Neće biti sto odsto ustav jer acquise ne pokriva naš sveukupan život, ali je mnogo više nego što je Dejton i, drugo, sami će ga ljudi koji tu žive pisati, neće biti nametnuto sa strane već podržano.
Kako biste danas opisali situaciju i bivšim jugoslovenskim republikama?
Ova 2016. bila je strašno teška godina. Svi smo se nešto birali. I evo sad čekamo šta će se dogoditi u Skoplju u decembru. Nadam se da će formirati vladu i doneti stabilnost. A to je, po mom mišljenju najvažnije. Uz demokratiju. Voleo bih da vidim da se naša vlada menja na četiri godine, a ne češće, čak i da se možda ne slažem s nekom vladom, ali da prosto ljudi koji su konačno dobili poverenje mogu nešto da urade jer mislim da ima mnogo turbulencija i to ostavlja traga. Ne mislim da će se nešto menjati. Ne, mi ćemo ići ka Evropskoj uniji jer to ljudi zaista žele i ti koji odlaze, odlaze tamo, ali je potrebna ta vrsta stabilnosti da se vidi da se nešto u ekonomiji menja. Moguće je imati investicije i u kriznim vremenima, ali onda korist od toga imaju oni koju dođu, a ne oni koji tu žive.
Prema Balkanskom barometru, Slovenija je duboko u Evropskoj uniji na svaki način. Svaki njen građanin je onakav kakvim zamišljamo građanina EU. Voli svoju zemlju i ne odlazi iz nje. Na prvo pitanje da li je zadovoljan, kaže da jeste. To još nemate u Hrvatskoj, verovatno zato što je tek ušla i još se stabilizuje ukupna politička situacija, tako da taj trag, beleg Evropske unije na duši stanovnika Hrvatske još nije takav. Ja se, na osnovu podataka koje sam gledao, nadam da će uskoro biti. Kad je reč o nama drugima, reč je o odlasku. Moram to da stavim u širi kontekst. S padom Berlinskog zida više desetina miliona ljudi otišlo je iz Rusije, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Mađarske, tadašnje Čehoslovačke. Sada ljudi odlaze iz Hrvatske, Srbije… Iz svega onoga što se smatralo Istočnom Evropom više desetina miliona ljudi otišlo je i još odlazi na Zapad. To je dramatična promena i ne znam kako to može da se vrati. Naveo sam primer Slovenije koja nije takva. Ja se nadam da ćemo i mi jednog dana biti kao oni, ali sada nismo.
Pogledajte intervju —>>>