Tokom demonstracija na kojima je učestvovalo više desetina hiljada građana, poginuli su učenik Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović, a više stotina građana je povređeno.
Demonstracije su na kratko uzdrmale vlast tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
Protest je predvodio predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, sa zahtevom da tadašnji direktor državne televizije Dušan Mitević i urednici Slavko Budihna, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Sergej Šestakov podnesu ostavke.
Neposredan povod za protest bio je komentar na državnoj televiziji 16. februara u kojem je Slavko Budihna optužio SPO da je produžena ruka “ustaškog” hrvatskog režima.
Nakon okršaja u centru Beograda, Predsedništvo SFRJ odlučilo je da oklopne jedinice JNA izađu na beogradske ulice.
Lider SPO-a Vuk Drašković i tadašnji potpredsednik njegove partije Jovan Marjanović su uhapšeni.
Narednog dana uveče na Terazijskom platou, takođe u centru Beograda, okupilo su se hiljade studenata koji su pored ostavki čelnika državne televizije, tražili i ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i oslobađanje uhapšenih opozicionih lidera.
Skupština Srbije je ubrzo usvojila ostavke rukovodećih ličnosti RTV Beograd, a usvojena je i ostavka ministra unutrašnjih poslova Srbije Radmila Bogdanovića.
Prosla je 21 godina od Devetog marta. U tom momentu, Bugarska i Rumunija su bili u Varsavskom ugovoru, sa siromasnim i obespravljenim stanovnistvom. Najhrabriji Rumuni su plivali preko Dunava dok su vojnici pucali u njih, da se dokopaju “Eldorada” (Srbije). Mi smo za njih bili “prava Amerika”, sa neuporedivo boljim standardom i pasosem, sa kojim smo mogli da putujemo po celom svetu. Sada su Rumunija i Bugarska u Evropskoj Uniji, standard je sve veci, nezaposlenih gotovo i nema. Dacija je pojam za nas. Buducnost im je zagarantovana.
Gdje je Srbija?! Dobro znamo sta se sve desavalo u ovom periodu i place nam se zbog toga?! Jedino ne znamo sta ce biti za mesec dana, godinu ili deceniju. Da li smo progledali, posle gubitka Kosova, kada smo platili zlocinacko divljanje “crvenih patriota”, ili nismo?! Da li smo 17. februara udarili u dno, ili cemo i dalje propadati?! Nemci nisu progledali posle Prvog svetskog rata, vec su zapoceli Drugi. Hiljade kubnih metara dima su kuljali iz krematorijuma, a “naivni” Nemci su bili “neobavesteni” (poput naseg Kostunice). Nisu progledali ni kada su Hamburg, Drezden, Ninberg i ostali gradovi bili sravnjeni sa zemljom, sa celokupnim stanovnistvom. Progledali su tek onda, kada su pijani ruski vojnici napravili nekoliko stotina hiljada “Nemccica” (silom, ili milom), a saveznici raskomadali Nemacku. Japanci nisu “progledali” ni posle prve atomske bombe, pa su Amerikanci bacili i drugu.
Vratimo se ponovo na prvi Deveti mart. Veoma pazljivo sam pratio sve prenose iz Skupstine Srbije, gledao snimke B92 sa “Beogradjanke”, ispred Narodnog pozorista, momenat kada su policajci ubili onog mladica, glasno psovao Milosevica i 10. marta kupio izdanje Borbe, buduce “Nase borbe”, a sada “Danas”. To mi je kasnije bila “obavezna literatura”, sve do iza Petog oktobra. Najvecu ulogu Devetog marta su odigrali Vuk Draskovic (buduci “Kralj ulica i trgova”), kao organizator mitinga i prof. Micunovic, kao glavni pregovarac sa vlastima posle Vukovog hapsenja. Sa ove distance, moze se zakljuciti da je Vuk svim srcem usao u borbu sa Milosevicem. Takav je bio sve do hapsenja njega i Danice (posle Cosiceve smene), a za kasniji period vise nisam siguran. Mira Markovic je oterala Milosevica u Hag, a Danica Vuka u politicku proslost.
Prof. Micuinovica najbolje poznajem od svih srpskih politicara. Sreli smo se nekoliko desetina puta na GO DS i GO DC u periodu 1992-2004 godine, a Petog i sestog oktobra 2000. bio sam u njegovom obezbedjenju. U vreme raspada Demokratske stranke nekoliko puta sam diskutovao na GO DS u njegovu korist (pre toga me je pozvao telefonom), iako mi je g. Djindjic porucio da cu garantovano postati poslanik decembra 1993. ako ga javno podrzim. Tada sam bio ubedjen da je Profesor mnogo posteniji od g. Djindjica i zato sam ga podrzao. Poslednjih godina vise nisam. Neko vuce konce u Srbiji, iz prikrajka, i smeje nam se.
Prosla je 21 godina od prvog Devetog marta i 11 godina od Petog oktobra. Krajnje je vreme da se svedu racuni. Gde je Srbija bila tada, a gde je sada? Cetvrti oktobar je na vidiku, ako radikali pobede na Izborima. Posle Tita, Tito! Posle Milosevica, Milosevic! Posle Seselja, Seselj! DOS odlazi u proslost.
Boza Bogdanovic, Bor