Srbija ni 12 godina nakon smene Miloševićevog režima nije definisala efikasan model za rešavanje krupnih pitanja poput Kosova, a suočava se i sa prigovorima u vezi sa odnosom prema RS i Crnoj Gori.
Da li dugogodišnje “šlepovanje” tih problema može da podstakne povratak duha devedesetih?
O vraćanju u devedesete je bilo mnogo reči i do sada, ali nas je neočekivano dobar izborni rezultat Socijalističke partije Srbije suočio sa činjenicom jačanja starih aktera, kaže politikolog. Očigledno je da su postala uticajna ista lica koja su imala moć i devedesetih, to su isti ljudi, oni jasno asociraju na devedesete. Tome možemo dodati uticaj tajnih službi koje su od 5. oktobra do danas ostale nereformisane, a znamo kakva je bile njihova uloga u onom vremenu. Tek na trećem mestu dolaze velika nerešena pitanja poput Kosova ili odnosa prema Bosni i Hercegovini za koja sumnjamo da ostaju nerešena kako bi se njima maskirali stvarni tokovi moći i biznisa. U navedenom vidim dobre razloge za sumnju da ponovo živimo devedesete. Najjači razlog za tu tvrdnju, međutim, nije nijedan od ova tri. Moje je mišljenje da se povratak u devedesete danas javlja kroz uspostavljanje jednog novog autoritarizma i autoritarnih savezništava u Srbiji.
Na šta mislite kada govorite o novom autoritarizmu?
Mislim na autoritarnu vladavinu koja se ogleda u nepoštovanju vladavine prava, redukovanju prostora sloboda građana, nejasnom i sumnjivom vlasničkom strukturom najuticajnijih medija u Srbiji, kao i izbornim zakonodavstvom koje obezbeđuje oligarhijsku kontrolu političkih i ekonomskih procesa. Takva vrsta vladavine jasno asocira na mehanizam vladanja koji je bio karakterističan za Slobodana Miloševića. Pogledajmo samo izbore koji su organizovani 6. maja. Bilo je toliko sumnjivih elemenata na tim izborima da se zaista može sumnjati njihovu regularnost. U 2012. godini imamo sumnju u izborni proces, to je znak velike krize demokratije u jednoj državi.
Da li je bilo isuviše kompromisa sa vrednostima i snagama iz devedesetih, ili je reč o političkom pragmatizmu koji je, naprosto, bio neizbežan?
Mislim da je pre reč o tome da ovde nismo razumeli šta znači i koliko je važna demokratija. Uzmimo za primer slučaj belih listića na majskim izborima u Srbiji. To je građanska inicijativa kojom se jasno registruju ključni problemi a kao deo problema se vidi zatvorena politička kasta koja je umrežena autoritarnim savezništvima. Beli listići su poručili da treba glasati prazno, jer niko ne zaslužuje glas. Veoma brzo su u kampanju protiv belih listića ušli aktivisti političkih stranaka, dežurni komentatori i kolumnisti, aktivisti mnogih nevladinih organizacija saopštavajući da je beli listić besmislica, glupost, pekmeženje i slično. U javnosti prepoznati kao demokrate, svi ti aktivisti su dovodili u pitanje nečije demokratsko pravo na izbor, a to demokratsko pravo na izbor može da znači i precrtan ili poništen listić. Oni to, međutim, ne razumeju. Ne razumeju jer ovde demokratija još uvek nije prihvaćena na jednom bazičnom nivou. Demokratija je u Srbiji još uvek sekundarna stvar u odnosu na forsirana „velika“ a lažna pitanja.
Može li da se dogodi da se ponovo ustoliči duh netolerancije?
Duh netolerancije koji spominjete nikada nije ni napuštao ovaj prostor. Dovoljno je da se podsetimo kampanje za ove, majske, izbore u Srbiji. Kampanja je bila negativna, stranke su plaćale pripremu i objavljivanje TV spotova u kojima se nastoji uniziti protivnik. Čak je u kampanji za drugi krug predsedničkih izbora grupa nevladinih organizacija predvođena Beogradskim centrom za političku izuzetnost pripremila spot u kojem se građani pozivaju da ne budu deo belih listića. To je, po mom sudu, neverovatan stepen netolerancije prema stavu građana da ne žele da glasaju za manje zlo, već da žele promene pokvarenog sistema. Takvi slučajevi, po mom sudu, ne otkrivaju samo duh netolerancije, koji je ovde očigledno u dobroj formi, već i odsustvo minimalnih uslova za demokratski dijalog.