Doktorat Stefanovića je sramota za srpsku nauku

“Mi stalno moramo administrativnim merama u Srbiji da se borimo za civilizacijska dostignuća”, rekao je Teodorović, inače jedan od pokretača peticije za vanrednu reakreditaciju doktorskih studija u Srbiji.

U tekstu peticije piše da je na privatnim univerzitetima tokom poslednje decenije odbranjeno nekoliko stotina doktorata, te da je provera pokazala da je veliki broj mentora tih disertacija naučno nekompetentan. Zašto su apostrofirani samo privatni univerziteti?

Privatni univerziteti su apostrofirani, pre svega, zbog činjenice što je na njima odbranjen veliki broj “doktorskih disertacija” koje predstavljaju kvazinauku. U ovim disertacijama autori uspešno demonstriraju elementarnu naučnu nepismenost, nedostatak talenta i neznanje. Ove “disertacije” nigde u svetu ne bi mogle da budu doktorske disertacije. Takođe su mehanizmi provere, evaluacije i kontrole neuporedivo bolji na Univerzitetu u Beogradu, koji ima nekoliko hiljada profesora i istraživača, nego, na primer, na malom privatnom “univerzitetu” sa nekoliko desetina zaposlenih. Kvalitet doktorskih studija je neuporedivo bolji na državnim univerzitetima, mada i na pojedinim državnim fakultetima srećete studente doktorskih studija i profesore koji ne govore strane jezike, nemaju računarsku pismenost i koji su potpuno nekompatibilni sa međunarodnom naučnom zajednicom.

Šta se smatra, uslovno rečeno, normalnim u svetu – koliko doktorata je realno da visokoškolska ustanova dodeli?

Ne mogu da navodim egzaktne brojeve, osim onih koji postoje u standardima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisije za akreditaciju. Standardi propisuju da mentor može istovremeno da vodi do pet kandidata. Suštinski je važno da su i mentor i kandidat talentovani, vredni i sposobni da naprave naučne rezultate koji moraju da bude verifikovani po strogim naučnim kriterijumima. Ostvareni naučni rezultati se verifikuju publikovanjem u vodećim međunarodnim naučnim časopisima.

Kao član Komisije za akreditaciju još 2009. izneli ste šokantne podatke da je profesor na jednom privatnom univerzitetu tokom jedne godine čak 11 puta bio mentor, a na jednom fakultetu je doktorat branjen svakih 18 dana. Da li je neko reagovao?

Ovi podaci su tačni. Komisija za akreditaciju je odbila veliki broj studijskih programa na privatnim univerzitetima. Rešenja Komisije o odbijanju bila su detaljno obrazložena. Tokom žalbenog postupka Nacionalni savet za visoko obrazovanje je, bez obrazloženja, poništio veliki broj rešenja Komisije i dodelio akreditaciju privatnim univerzitetima. Postoji takođe sumnja da je bivši ministar prosvete Žarko Obradović u nekim situacijama davao nezakonito dozvole za rad bez ikakvog mišljenja Komisije za akreditaciju. Ukoliko postoji bar jedan takav slučaj, gospodin Obradović bi morao da odgovara.

Slučaj Stefanović otvorio je priču o plagijatima u naučnoj zajednici. Na ovu pojavu nisu imuni ni državni univerziteti. Međutim, retko ko snosi sankcije. Da li je zaista razlog to što je plagijate teško utvrditi ili što bi otvaranje ovog pitanja otkrilo da je ta pojava izuzetno prisutna na našim visokoškolskim ustanovama?

Plagijate uopšte nije teško utvrditi i nije potrebna nikakva posebna procedura za to. Vera Dondur, predsednica Nacionalnog saveta za nauku, i neki drugi članovi akademske zajednice se zaklanjaju iza nekakvih procedura da se ne bi bavili vrućim krompirom koji se odnosi na elementarnu činjenicu da je doktorat ministra Stefanovića sramota za srpsku nauku i fakultete i da njegovi pojedini delovi predstavljaju plagijat. Ja sam pročitao ovaj “doktorat” i “naučne izvore” koje je “koristio”. Plagiranje je prisutno na srpskim univerzitetima. Bilo je i slučajeva prijavljivanja nepostojećih naučnih radova u cilju napredovanja. Većina “uhvaćenih” nije snosila sankcije, pre svega zbog nezameranja i kukavičluka akademske zajednice. Plagijati i slične prevare u razvijenom svetu podrazumevaju doživotno odstranjivanje iz akademske zajednice.