Kir Starmer, lider Laburističke partije i čovek koji simbolizuje preteranu opreznost, dugo je tretirao Bregzit kao radioaktivnu temu. Proevropski orijentisan po uverenju ali pragmatičan u izbornoj strategiji, on je svoju pobedu 2024. gradio na paradoksu: govoreći o svemu osim suštinskoj temi izlaska iz EU. Pobeda zasnovana na izbegavanju teme, dok su konzervativci, posramljeni sopstvenom ostavšću, izbegavali slaviti izlazak koji nije doneo ekonomsko čudo niti opipljivo vraćanje suvereniteta. Čak je i Nigel Farage, idejni otac Bregzita, okrenuo stranicu, fokusirajući se na nove izborne mete kao što su imigracija ili globalne elite umesto da brani mešovite rezultate politike koju je zagovarao.
CENA BREGZITA
Sa ekonomske tačke gledišta, Ujedinjeno Kraljevstvo je izbeglo potpunu kataklizmu, ali je snosilo značajnu cenu u vidu dugotrajnog ekonomskog usporavanja i relativnog pada geopolitičkog uticaja. Trgovina sa EU je oslabila, produktivnost je stagnirala, a sporazumi o trgovini koje su vlasti predstavljale kao uspehe doneli su skromne koristi, daleko od obećanog prosperiteta. Britanci su na kraju pogledali u statistiku i ankete sada pokazuju da većina građana smatra da je izlazak iz EU bila greška, što je brutalno suočavanje sa realnošću za zemlju koja je obećala da će povratiti kontrolu a sada pregovara o svakom pojedinačnom pitanju kao da je to privilegija koja joj je oduzeta.
Suočen sa ovom realnošću, Kir Starmer je na kraju razbio tabu, javno osuđujući laži iz kampanje iz 2016. uključujući obećanja o milijardama za zdravstveni sistem i kraj imigracije. Ovo delimično priznavanje grešaka pratilo je diskretno ali simbolično zbližavanje sa Briselom, istaknuto planiranim povratkom programa Erasmus 2027. Ovaj razvoj događaja pokazuje da čak i najopreznije vlade na kraju prepoznaju praktične prednosti članstva u EU, posebno kada geopolitička nestabilnost raste, a posebni odnos sa Sjedinjenim Državama sve više deluje kao jednostrana zavisnost.
Ova britanska retrakcija nudi jasan kontrapunkt za analizu putanja zemalja koje su i dalje kandidati za članstvo u Evropskoj uniji.
ŠANSA ZA SRBIJU
Suprotno Ujedinjenom Kraljevstvu koje je odlučilo da napusti jedinstveno evropsko tržište i sada plaća ekonomsku cenu, Srbija se nalazi u suštinski suprotnoj i potencijalno mnogo povoljnijoj poziciji. Evropska unija već čini gotovo 60 odsto srpske trgovine i oko 70 odsto stranih direktnih investicija u zemlji. Drugim rečima, Srbija je već snažno ekonomski povezana sa EU ali bez punog pristupa stabilizujućim mehanizmima, strukturnim fondovima i političkom uticaju koje članstvo donosi. Prema brojnim ekonomskim procenama, puno članstvo bi moglo da generiše u srednjem roku rast BDP od otprilike pet do 10 odsto, zahvaljujući punom pristupu jedinstvenom tržištu, ukidanju netarifnih barijera i boljoj integraciji u evropske proizvodne lance.
Iskustva zemalja Zapadnog Balkana i centralne Evrope su jasna: evropska integracija je akcelerator rasta. Hrvatska, članica od 2013. zabeležila je rast BDP per capita od više od 20 odsto zahvaljujući strukturnim fondovima i pristupu jedinstvenom tržištu. Slovenija, integrisana 2004, više je nego udvostručila izvoz u EU tokom naredne decenije i po, dok je produktivnost porasla za više od 30 odsto. Poljska je od pristupanja 2004. ostvarila rast BDP od oko 25 do 30 odsto, zahvaljujući stranim investicijama i integraciji u evropske lance vrednosti. Crna Gora ostvaruje više od 75 odsto svoje trgovine sa EU, dok je Severna Makedonija povećala industrijski izvoz u EU za više od 40 odsto tokom jedne decenije. Suprotno tome, BiH i Kosovo, koje su na marginama procesa integracije, imaju BDP per capita 30 do 40 odsto niži nego zemlje članice i ostaju zavisne od transfera iz dijaspore zbog nedostatka strukturnih ulaganja.
Srbija, sa gotovo polovicom BDP Zapadnog Balkana i više od 50 odsto stranih investicija u regionu, ima mnogo toga da dobije brzim pristupanjem. Efektivna integracija mogla bi da deluje kao regionalni ekonomski multiplikator, jačajući njen potencijal kao industrijski, logistički i finansijski centar, dok bi se istovremeno širila poreska baza i kapacitet za finansiranje zdravstvene zaštite, javnih servisa i socijalne zaštite. Gde je Ujedinjeno Kraljevstvo izgubilo oko 15 odsto trgovine sa EU i suočilo se sa relativnim padom produktivnosti, Srbija može da pretvori evropsku integraciju u merljiv ekonomski rast i direktno poboljšanje standarda građana.
Zaključak: dve putanje, jedna lekcija – integracija se isplati a dezintegracija košta.
Bregzit i evropska integracija Srbije nude upečatljiv kontrast između dva geoekonomska modela. Sa jedne strane, Ujedinjeno Kraljevstvo koje je izabralo izlazak iz jedinstvenog tržišta 2020. suočilo se sa gubitkom trgovine sa EU i padom produktivnosti kao dugoročnim efektima. Ankete pokazuju da oko 60 do 65 odsto Britanaca sada smatra da je Bregzit bila greška, što predstavlja priznanje neuspeha za zemlju koja je obećala da će povratiti kontrolu.
Sa druge strane, zemlje centralne Evrope i Zapadnog Balkana pokazuju da evropska integracija ostaje pokretač prosperiteta i rasta. Za Srbiju su ulozi jasni: puno članstvo bi moglo da poveća BDP za pet do 10 odsto, eliminiše netarifne barijere koje trenutno koštaju oko dva odsto godišnjeg BDP i privuče dodatne investicije.
Finalna lekcija: Bregzit je pokazao da dezintegracija nosi ekonomsku i geopolitičku cenu, dok integrisana centralna Evropa i Balkan pokazuju da EU ostaje akcelerator prosperiteta. Srbiji je alternativa jednostavna: replicirati uspehe Hrvatske i Slovenije ili rizikovati bilateralni pad ekonomskog razvoja. Istorija će suditi da li Beograd može da pretvori svoj status kandidata u polugu razvoja ili će, poput Londona, izabrati cenu izolacije.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN-a