U poređenju s ukupnim brojem rešenih predmeta po žalbi, to je čak 20-22 odsto, zavisno od suda. Poređenja radi, do devedesetih godina ovaj procenat nije prelazio devet, a bilo je sudija kojima je ukidano tek dva do tri odsto odluka.
S podatkom da je njegov sud lane ukinuo svaku petu krivičnu presudu prvi je izašao predsednik Apelacionog suda u Beogradu Duško Milenković. On je objasnio da je najveći broj odluka ukinut zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka. Tokom 2013. Krivično odeljenje njegovog suda rešilo je ukupno 14.135 predmeta, od kojih je oko 2.800 vratilo na ponovno odlučivanje.
Slična situacija je i u građanskoj materiji, i to u sva četiri apelaciona suda – u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu.
“Imajući u vidu da je obaveza drugostepenog suda da uvek ukine prvostepenu presudu ako postoji bitna povreda postupka ili kada je činjenično stanje u prvostepenom postupku pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, nalazim za potrebno da skrenem pažnju javnosti da bi održavanje takve prvostepene odluke na snazi značilo da je žalbeni sud postupio suprotno zakonu”, rekao je Milojević.
Mada u Komitetu pravnika za ljudska prava ovakvu situaciju u srpskom pravosuđu ocenjuju alarmantnom, i mada je jasno da petina vraćenih presuda podrazumeva dodatna odugovlačenja postupka i veće troškove za srpsko pravosuđe, Dragana Boljević, predsednik Društva sudija Srbije, kaže da podaci zabrinjavaju, ali da ipak nisu alarmantni.
“Kada je beogradski Apelacioni sud izašao sa podacima, mogli su se čuti komentari da se presude ukidaju nestručnim nereizabranim sudijama koje su odlukom Ustavnog suda vraćene na posao. Ovo ne odgovara činjenicama, jer su ove sudije vraćane tokom 2012. i prošle godine. Dakle, one nisu mogle u tako kratkom roku da održe suđenje i sačekaju žalbeni postupak i odluku apelacionog suda”, objašnjava Boljević.
Takođe, dodaje da svako ima pravo na grešku, pa i sudija. Zato i postoji pravni lek (odnosno mogućnost žalbe), kao što u medicini uvek postoji i mogućnost traženja drugog mišljenja. Osim toga, to što je neka odluka ukinuta ne znači automatski da nije bila pravilna, da će se neko naći van rešetaka, ili da će sa izlaskom iz pritvora biti oslobođen. To samo znači da su napravljeni procesni propusti, da je presuda nepravilno obrazložena ili da je došlo do grešaka kod izvođenja dokaza.
“Činjenica je da je do pre dve decenije broj ukinutih presuda bio jednocifren, posebno u krivici, gde smo imali dobro pripremljene tužioce, pa je sudiji bilo lakše. Broj ukinutih presuda počeo je da raste devedesetih, a posle 2000. je kod mnogih sudija premašio 20 i više odsto. Vrhovni sud je zato 2005. doneo orijentaciona merila u krivičnom postupku, po kojima se sudija smatra odličnim ako ima do 15 odsto ukinutih presuda. Došli smo do toga da bismo maltene ostali bez sudijskog kadra da su merila bila stroža”, objašnjava Boljević.
Po njoj, veliki procenat ukinutih odluka rezultat je pritisaka pod kojima radi naše pravosuđe, i zahteva da se u što kraćem roku donese što veći broj presuda. U takvim uslovima sudije rade sve nekvalitetnije, i nemaju ni vremena, ni želje za obukom.
“Pravosudni sistem zahteva stabilnost, a naše društvo je već dve decenije u nestabilnom stanju. Onaj ko je pritisnut traži lakši način da preživi”, zaključuje Boljević.