Poslužila mu je kao simbol rešenosti da preseče sve grane na kojima sedi „korumpirana elita“, koja je zemlju dovela do ruba bankrotstva. I da onda pokuša, kako je najavio, da od Argentine opet stvori silu, kakva je bila pre 100 godina, kada je svrstavana među deset najbogatijih država.
Da li sam ovo još uvek ja – pitaće se država Argentina, ako novoizabrani predsednik Milej ispuni obećanje da će je „istesterisati“ uzduž i popreko. Jer, definišući sebe kao anarhokapitalistu i libertarijanca on projektuje procese za koje, u njihovoj sveobuhvatnosti, niko u Argentini, ni izvan nje, dosad nije ni čuo.
Ovaj politički novajlija, ekonomista koji se istakao i kao RTV komunikator, propoveda, u najkraćem: svetinju tržišta, ukidanje Centralne banke kao i domaćih pesosa umesto kojih bi kao nacionalna valuta služili dolari, nemešanje vlasti u ekonomiju, privatizaciju svega što je dostupno, prepolovljavanje broja ministara. Uz smanjivanje izdataka i za federalne i za vlasti u provincijama, kao i za zdravstvo, obrazovanje, socijalnu pripomoć. Najavljivao je i da bi dozvolio trgovinu ljudskim organima, a zabranio abortus…
Tako nešto u celini, još nijednom lideru nije palo na pamet. Nadmašio je i svoje uzore kao što su bivši predsednici SAD i Brazila, Donald Tramp i Žair Bolsonaro, koji se svojski pozdravili njegov uzlet. Posebno, kao doprinos jačanju krajnje desnice na frontu protiv „štetočinskog levičarenja“ koje je uzelo maha, žale se, i u njihovim zemljama i u Latinskoj Americi.
Milej se nije libio da za takvo „zastranjivanje“ pokudi i zemljaka, papu Franju. Pa ni da zbog sličnih „nepodobnosti“ nagovesti „testerisanje“ ili bar rendanje veza s Kinom i Brazilom, iako su oni najveći trgovinski partneri Argentine. Nagovestio je, takođe, i da ne bi zemlju uvodio u BRIKS, mada se nedavno kandidovala za učlanjenje u tu grupaciju.
U finišu izborne kampanje povukao je ili ublažio neke od drastičnih pretumbacija, kad je shvatio da mu smanjuju podršku glasača. Ali šta će uraditi kad 14.decembra stupi na dužnost predsednika velika je zagonetka. Svašta se, uostalom, može očekivati od čoveka koji je govorio, podseća Njujork tajms, da „društvo funkcioniše mnogo bolje bez države, nego s državom“, a onda stupa na čelo države.
Iako je izbornog rivala, favorita vladajućih peronista, Serhija Masu, 51, pobedio sa rekordnih, za tamošnje prilike, 11 procenata razlike, ipak se pomno istražuje kako je do takvog izjašnjavanja došlo. Najtiražniji Klarin smatra da ono nije plod nekakvog skretanja ka ultradesničarima, već izraz gneva protiv „kaste koja se napljačkala pod okriljem demokratije“. Slično tumači i specijalizovani list Ekonomista (koji je 1951. osnovao Milan Stojadinović, premijer u Kraljevini Jugoslaviji) uz napomenu da su za pobedu Mileja bile presudnije sadašnje nevolje građana, nego očekivanja od njega.
Obično se birači izjašnjavaju za nekoga za koga znaju šta im nudi, ali je ovoga puta među Argentincima prevladala procena da je bolje da glasaju i za nepoznato, nego da i dalje trpe poznato. A poznato je da grcaju pod godišnjom inflacijom od 142 odsto, da 40 odsto njih živi na granici siromaštva, da se nagomilao spoljni dug, i da na slobodnom tržištu peso vredi tri puta više nego po zvaničnom kursu, a da se vlast usudila da im kao kandidata za predsednika servira baš odgovornog za to, aktuelnog ministra ekonomije Masu.
Milejevom uspehu je, ujedno, više doprineo njegov personalitet nego kredibilitet. Umeo je da lansira razne vrste razgaljivanja i da se nosi s nadimkom „Ludak“, nadenutog mu i zbog njegove priče da su mu glavni savetnici pet kloniranih pasa, kao i da održava komunikaciju s njihovim uginulim rodonačelnikom.
Nisam ušao u politiku (pre dve godine s partijom Sloboda napreduje) da bih vodio jaganjce, nego da bih probudio lavove, uzvikivao je da bi pokazao da je spreman za političku džunglu, čak da je stvori ako je ne zatekne. A sačekala ga je. Stranka mu je u parlamentarnoj manjini, i svi guverneri provincija kao i prestoničkog Buenos Ajresa su mu u opoziciji, tako da se oseća kao da je zabasao među nakostrešene lavove.
Da bi, u takvim okolnostima, mogao da ostvaruje svoje naume, lider „testeraš“ treba da za sebe pridobije dovoljnu zakonodavnu većinu, od delova onih koje je na predsedničkim izborima „istesterisao“. Biće potrebno i da se uskladi sa istorijom.
Njegova izabrana potpredsednica Viktorija Viljaruel insistira, još više nego on, na pravdanju postupaka bivših vojnih hunti u kojima je ubijeno ili nestalo oko 30.000 ljudi, mahom levičara. Osude tadašnjih glavešina i njihovih egzekutora za teror nad sopstvenim narodom, ugrađene su u temelje demokratije, obnovljene pre četiri decenije.
Relativizovanje huntinih zločina je, stoga, relativizovanje i same demokratije, makar dolazilo i od demokratski izabranih vlasti. Zanemari li tu činjenicu Milej će potvrditi slutnje da teži uspostavljanju autokratije. A tada bi testera koja mu je pomogla da osvoji vlast, mogla bi da zastruže i po njegovom mandatu.