Pokušaj likvidacije lidera političkog biroa Hamasa u Dohi izazvao je talas sumnji, ali i kritika — kako unutar izraelskog bezbednosnog aparata, tako i na međunarodnoj sceni. Iako je operacija predstavljena kao odlučan korak u borbi protiv terorizma, njeni rezultati ostaju neizvesni, a političke posledice su sve vidljivije. Izraelska akcija u Kataru otvorila je niz pitanja o stabilnosti regionalnih odnosa, poverenju među partnerima i dugoročnim bezbednosnim posledicama. Države u Persijskom zalivu koje su dugo balansirale između potrebe pragmatične saradnje sa Izraelom i pružanja podrške palestinskom narodu, sada se suočavaju sa novim izazovom: kako da reaguju na vojnu akciju sprovedenu na teritoriji jednog od ključnih (i retkih preostalih) regionalnih posrednika. Pritom bi ovakav razvoj događaja mogao da utiče na normalizaciju odnosa između Izraela i arapskih zemalja, započetu nakon tzv. „Abrahamovih sporazuma“, potpisanih u smiraj Trampove prve administracije, septembra 2020. godine.
NEUSPEŠNA LIKVIDACIJA
Za izraelski kanal 12 „anonimni izvori“ kažu kako „nema indikacija da su teroristi eliminisani“. Sličnu ocenu preneo je javni servis Kan. Ronen Bergman za Ynet piše da su izvori u obaveštajnim krugovima pesimistični koliko su udari bili smrtonosni. Sami izraelski zvaničnici priznaju da je politička šteta veća od bilo kakve vojne koristi. Izrael se suočava sa oštrim kritikama kod kuće i u inostranstvu. Bivša poslanica u Knesetu Ksenija Svetlova upozorava da je neuspešan atentat narušio izraelsku poziciju u mirovnim pregovorima i dodatno oslabio međunarodni ugled zemlje. Profesor Eli Podeh sa Hebrejskog univerziteta udar vidi kao „stratešku grešku“, i ističe da bi čak i uspešan napad naneo više štete nego koristi. „Potkopane su godine tihe izgradnje poverenja sa Katarom“ a Tramp, kao ključni saveznik obe strane, doveden u neprijatnu poziciju. (Navodno je obavešten o napadu, ali isuviše kasno da bi se upozorio Katar). Umesto da oslabi Hamas, operacija je uznemirila ostale arapske države koje održavaju odnos sa SAD – jer ako je Katar mogao biti tako napadnut, šta njima preostaje?
PITANJA BEZ ODGOVORA
Bergman upozorava i na mogućnost da je visoki zvaničnik Katara zadužen za odnose sa Izraelom bio, takođe, meta. (Među sedam poginulih u napadu je, inače, i sin glavnog pregovarača Hamasa, Kalila al Hadže). Razgovori koje je vodio sa zvaničnicima bezbednosnih službi ukazuju na duboko nezadovoljstvo i sumnje u odluke premijera Benjamina Netanjahua, posebno u vezi sa realnim dometom operacije u kontekstu oslobađanja talaca iz Gaze. Zato lider opozicije Jair Lapid optužuje vladu za urušavanje međunarodnog ugleda kroz „ubitačnu kombinaciju neodgovornosti, nesposobnosti i arogancije“. Kolumnistkinja Sima Kadmon zaključuje da ono što je u početku izgledalo kao dramatičan uspeh, ubrzo se pretvorilo u simbol dublje krize poverenja u motive vlasti. „Za mnoge porodice talaca,“ piše, „to poverenje više ne postoji.“
U međuvremenu, posledice izraelskog udara osećaju se i u Kairu. Zabrinut zbog mogućih posledica, Egipat je preduzeo vanredne mere bezbednosti oko palestinskih zvaničnika koji borave u zemlji — uključujući i bivše zatvorenike oslobođene u ranijim razmenama. Egipatske obaveštajne službe pojačale su zaštitu visokih članova Hamasa i Islamskog džihada, što ukazuje na strah od nove eskalacije.
U tekstu pisanom za Jediot Ahronot, više puta citirani Bergman postavlja niz pitanja na koja nije odgovoreno. Pre svega, zašto je napad propao; zatim, da li su lideri Hamasa bili upozoreni; potom, da li je izraelska obaveštajna služba zakazala, budući da rizik po katarske zvaničnike, koji su možda bili u zgradi, očigledno nije razmatran? On pita i zašto pojedini („ključni“) stručnjaci, poput Nicana Alona (generala u Centralnoj komandi Izraelskih odbrambenih snaga), nisu bili uključeni u donošenje odluke o napadu; kao i da li je šef Mosada David Barnea prekršio obećanje dato Kataru, da se pregovaračima neće ništa desiti. Bergmanu, naposletku, nije jasno, da li je agresivna retorika bila deo kampanje delegitimizacije Katara (jer ako jeste, nije uspela); kako je jedna ovako dalekosežna odluka mogla biti doneta bez podrške ključnih autoriteta u izraelskom društvu i najvažnije, šta su optimisti u vladi očekivali da će se desiti – da će se Gaza prosto predati?
U trenutku pisanja ovog teksta, u Kataru se održava vanredni sastanak arapskih i islamskih država kao odgovor na izraelski napad. Prema nacrtu rezolucije u koju je uvid imala agencija Rojters, Izrael se optužuje za „neprijateljske postupke uključujući genocid, etničko čišćenje i izgladnjivanje“, što, kako se navodi, ugrožava „izglede za mir i suživot“. Nije jasno koje bi konkretne odluke mogle biti donete, osim da je vojni odgovor isključen.
Uprkos ovome, izraelski premijer ne samo da ne pokazuje znake povlačenja, već koristi ratnu retoriku. Njegove izjave i postupci ukazuju kako je spreman na dalju eskalaciju, naročito ako susedne zemlje nastave da pružaju utočište liderima Hamasa. Pogledajmo, uostalom, šta je postigao. Efektivno je sabotirao pregovore o primirju; ojačao podršku kod svoje „baze“ (koja ga vidi kao snažnog lidera koji ne podleže međunarodnim pritiscima); nastoji da se pregovori iz Katara prebace u Gazu, čime bi pregovarače izložio još većem, neizdrživom pritisku; vrši pritisak na ostale aktere u regionu i najzad – testirajući granice strpljenja međunarodne zajednice, kreira novu stvarnost „na terenu“.
Za to vreme, 21. avgusta, prema podacima koje su objavili mediji +972 i Local Call a preneo Gardijan, čak 83 odsto stradalih u Gazi čine civili, što je procenat civilnih žrtava uporediv jedino sa Srebrenicom 1992-95. i Marijupolom 2022. Tako je, prema Neti Kroford, profesorki međunarodnih odnosa na Univerzitetu Oksford i suosnivačici projekta „Cena rata“, Izrael napustio decenijama razvijane prakse zaštite civila u ratnom sukobu.
Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda