Piše: Tamara Jorgovanović
Samit o demokratiji na kojem se prošle nedelje, doduše virtualno, okupilo više od sto svetskih lidera stara je zamisao Džoa Bajdena kojom sada privodi kraju veoma dinamičnu prvu godinu svog mandata. Skup je organizovan u trenutku kada su institucije i model ovog uređenja na globalnom nivou, a naročito u samoj Americi, gotovo na aparatima.
Već petnaestu godinu zaredom Fridom haus i druge organizacije upozoravaju da je u toku proces opadanja građanskih sloboda u skoro svim državama, a 2020. erozija je dobila epske razmere, te u autokratijama danas živi skoro tri četvrtine planete. Autoritarizam je u usponu čak i u nekim tradicionalno demokratskim državama, a nova istraživanja Pju centra pokazuju da “iako se ljudima dopada demokratija, često joj nisu posvećeni”. Čak i u bogatim zemljama, uključujući SAD, ima onih koji prednost daju vladavini vojske, kaže se u izveštaju.
U takvoj stvarnosti prvi od najavljenih skupova posvećenih borbi protiv autokratije i korupcije, zaštiti uzbunjivača i jačanju ljudskih prava, ma koliko masovan bio, ne može mnogo da postigne, osim što pokazuje nameru da se nešto uradi po tom pitanju. Svaka država koja je učestvovala na samitu veoma brzo će pokazati na sopstvenom primeru koliko joj je tu bilo mesto i ima li smisla ono što Džo Bajden voli da ponavlja – da demokratija još uvek daje rezultate.
I pored visokih ciljeva, analize samita su se uglavnom svodile na to ko je bio pozvan, a ko preskočen – prvenstveno Rusija i Kina – jer je “lista zvanica” viđena kao ispoljavanje (ne)iskrenosti Vašingtona, ali i kao neka vrsta pokazatelja kako će svet biti podeljen u budućnosti, mnogo više nego kako će biti ujedinjen.
VAŠINGTONSKA AKROBATIKA: Bajdenov virtualni skup nije bio ograničen samo na liberalne demokratije kojih je bilo 77. Preostalih 30-i-nešto činile su slabije demokratije i autoritarne države, pa čak i nekoliko koje se uopšte ne smatraju slobodnim. Komentatore je zbunjivala “vašingtonska akrobatika” i prisustvo nekih koji imaju lošiji demokratski skor od onih koji su ignorisani. Vašington post je ocenio da lista zvanica podriva poruku samita i ostavlja SAD otvorenim za stare kritike da ugađaju kompromitovanim liderima kada im to odgovara.
Kombinujući ocene Fridom hausa s projektom Vrste demokratije (V-Dem), Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir izdvojila je osam država koje padaju izuzetno nisko u demokratskom rangiranju, a ipak su dobile poziv na samit – Angola, DR Kongo, Irak, Kenija, Malezija, Pakistan, Srbija i Zambija. Po prvi put u ovom veku Srbija se našla u takvom društvu, budući da se od izborne demokratije što je bila 2010. danas smatra izbornom autokratijom, a od slobodne države postala je delimično slobodna država. Isti status ima i Bosna i Hercegovina, ali je ipak nema među zvanicama, (jedine na Zapadnom Balkanu), što je izazvalo zbunjenost i negodovanje u Sarajevu.
Na samit su pozvani Indija, Brazil, Filipini i Poljska – zemlja sa najvećim padom demokratije na svetu, ali nije Mađarska koja je jedina izostavljena članica EU. Od država koje se i ne smatraju slobodnim, poziv su dobili Irak, Pakistan i DR Kongo, ali nije Turska koja je američki saveznik u NATO. Nepozivanje Viktora Orbana i Redžepa Tajipa Erdogana tumači se željom da im se odmogne na izborima sledeće godine. Pakistan je pred sam početak samita iznenada otkazao učešće, ne dajući objašnjenje, ali se tumači da je to učinio iz solidarnosti sa nepozvanom Kinom. Peking ga je odmah javno pozdravio kao istinskog “gvozdenog brata” (tako Kinezi zovu Pakistan).
Uostalom, ni sam domaćin ne može da se pohvali visokim demokratskim rejtingom, što trenutna administracija i priznaje. Prema Fridom hausu, SAD se nalaze na 61. mestu po političkim i građanskim slobodama, samo dva mesta iznad Poljske. U ovom trenutku 19 američkih saveznih država donelo je 33 zakona kojima se građanima otežava da glasaju, što je pokazatelj daljeg urušavanja demokratije u SAD.
“Ako bismo sarađivali samo sa savršenim demokratijama, ne bismo mogli da sarađujemo ni sa sobom”, rekla je ranije Lisa Kertis iz Centra za novu američku bezbednost.
Progresivne snage u Americi optužile su Bajdena da organizuje samit iako nije učinio dovoljno da zaštiti demokratiju u svojoj zemlji, pa su aktivisti u Njujorku organizovali “sahranu demokratije” ispred zgrade UN.
I MI SMO DEMOKRATIJE: Uloga “trinaeste vile” koja nije pozvana na banket pripala je Rusiji i Kini koje su teško prihvatile to što su isključene. Ambasadori ove dve zemlje u Vašingtonu Anatolij Antonov i Ćin Gang u zajedničkom komentaru objavljenom na sajtu konzervativnog Nacionalnog žurnala optužili su Bajdena za hladnoratovski mentalitet i stvaranje novih ideoloških konfrontacija i linija razdvajanja u svetu. Prema Antonovu i Ćinu, njihove države su takođe demokratije, samo drugačije jer “jedan model ne odgovara svima”.
Jednopartijska Kina je sebe opisala kao “socijalističku demokratiju” koja odgovara realnosti u zemlji, dobro funkcioniše i uživa podršku svojih građana dok je Rusija „federalna pravna država”.
“Bombardovanje Jugoslavije, vojne intervencije u Iraku, Avganistanu i Libiji i ‘demokratske transformacije’ čine samo štetu”, napisali su Antonov i Ćin.
Vašington post komentariše da su pokušaji da se autoritarizam obuče u kostime demokratije vrhunska lekcija o dezinformacijama i zamagljivanju.
Kina je nekoliko dana pre američkog skupa organizovala kontrasamit u vidu Međunarodnog demokratskog foruma posvećenog zajedničkim vrednostima na kojem je učestvovalo 120 država.
Ono što bi Bajdena trebalo da zabrine jeste da većina sveta misli da je Amerika opasnija po demokratiju nego države koje ona smatra opasnim. Istraživanje Alijanse demokratskih fondacija sprovedeno na proleće u 53 države i objavljeno maja ove godine pokazalo je da većina ispitanika (44 odsto) smatra da SAD predstavljaju veću pretnju po demokratiju od Kine (38 odsto) ili Rusije (28 odsto). Ono što bi, s druge strane, trebalo da zabrine autokrate je da 81 odsto ljudi ipak želi da njihova zemlja bude demokratska, a samo 53 odsto smatra i da živi u takvoj državi.
EKSKLUZIVNI KLUB: Demokratija decenijama nije bila ugrožena kao što je danas, a pandemija koronavirusa samo je iznela na svetlost nejednakosti u društvu i ubrzala već započeto urušavanje.
Organizacija Sivikus Monitor je prvog dana samita iznela podatak da devet od 10 ljudi u svetu živi u zemljama gde su građanske slobode ozbiljno umanjene.
Proces autokratizacije bi mogao da se poistoveti sa pandemijom jer je opasan koliko i virus i širi se u talasima. Tako je, prema izveštaju V-Dema, “treći talas autokratizacije” do prošle godine zahvatio još 25 država u kojima živi 2,6 milijardi ljudi, odnosno 34 odsto globalne populacije. U isto vreme broj “novodemokratizovanih” zemalja pao je gotovo za pola, na 16, što pokriva samo četiri odsto svetske populacije. U autokratskim državama danas živi 68 odsto planete.
Australijski Loui institut (Lowy) u analizi kaže da SAD moraju jasnije da razgraniče promociju od zaštite demokratije. Uprkos retorici, Bajdenova administracija dosad nije imala uspeha u širenju demokratskog sveta, a surovi podsetnik na to je povlačenje iz Avganistana. Zato se treba posvetiti zaštiti koja je mnogo više od unutrašnje reforme i zahteva međunarodnu saradnju među demokratijama.
Ni široka lista zvanica sama po sebi nije loša jer su zemlje koje se nadaju ulasku u “ekskluzivni klub” često spremnije da preduzmu demokratske reforme. (To se videlo i na Erdoganovom primeru dok se nadao prijemu Turske u EU.) Amerika u svakom slučaju mora da pruži primer.
Vinston Čerčil je jednom rekao da je demokratija najgori oblik vladavine – osim svih ostalih koji su isprobani. Iako se prvenstveno ogleda u načinu na koji se neka vlast odnosi prema svojim građanima, demokratija nije isključivo unutrašnje pitanje. Kao što je napisao prinstonski politikolog Džon Ajkenberi, zdravlje individualnih demokratija ipak u najvećoj meri zavisi od globalnog zdravlja demokratije.