Piše: Tamara Jorgovanović
Počelo je od već standardnog novinarskog pitanja.
“Poznajete Vladimira Putina”, rekao je Džordž Stefanopulos sa ABC njuza svom sagovorniku, američkom predsedniku Džozefu Bajdenu. “Mislite li da je ubica?”
“Da”, odgovorio je Bajden bez oklevanja.
Tako je prvi put u istoriji – doduše, pomalo iznuđeno – jedan američki predsednik javno i direktno nazvao ruskog ubicom. Pre desetak godina ovo bi bio skandal bez presedana, a danas se već postavlja pitanje da li će posle prvih burnih reakcija ozbiljnije uticati na odnose dve države. Bajden je u istom intervjuu najavio da će Putin biti sankcionisan za mešanje u američke izbore 2020. i da mu je, kad su se jednom davno sreli, i lično rekao da je čovek bez duše, pošto se setio reči predsednika Džordža Buša mlađeg iz 2001. da je gledao Putina u oči i osetio dušu. “Rekao sam mu: ‘Gledam vas u oči i ne vidim dušu’. I znate šta mi je odgovorio? ‘Nas dvojica se razumemo’“, ispričao je Bajden.
Rusija je prvi put od 1998. pozvala svog ambasadora iz Vašingtona na konsultacije u Moskvu. Na trenutak je delovalo kao da se Putin neće lično oglašavati. Ipak, sledećeg dana je praktično uzvratio Bajdenu da je ubica on, koristeći dečju pesmicu koja bi se kod nas prevela kao ona “sve što kažeš to si ti” i dodao da mu želi dobro zdravlje, što je delovalo kao aluzija na godine američkog predsednika (78), koje valjda automatski znače da je senilan. U ozbiljnijem delu odgovora podsetio je na mračne delove američke istorije – naseljenički kolonijalizam, genocid nad Indijancima, ropstvo i bacanje atomskih bombi na Japan.
Putin je nakon toga izazvao Bajdena na duel koji bi išao uživo preko interneta, ali je dobio neodređen odgovor iz Vašingtona. Neko bi rekao da je čovek koji je ignorisao tolike pozive na TV debate u svom narodu najzad doživeo da i njega ignorišu, ali je jači utisak da je Putin i računao na odbijanje. Ruski predsednik jedan je od lidera koji suvereno vladaju scenom na kojoj su sami ili sa bliskim novinarima, ali po svaku cenu izbegavaju sučeljavanje s političkim protivnicima.
Zato je mogućnost da vide Putina u nekom duelu Rusima ispala najzanimljivija, pa je portparol Kremlja Dmitrij Peskov imao muke da se izvuče iz serije pitanja domaćih novinara o ovoj ponudi – u kom formatu bi došlo do duela, da li je reč o debati, čemu prenos uživo ako je samo dijalog, hoće li Kremlj insistirati na razgovoru i ponavljati poziv…
NAJBOLJI NEPRIJATELJI: Od Drugog svetskog rata do danas Amerika i Rusija, tada deo Sovjetskog Saveza, bile su u Hladnom ratu, bar dva puta su se našle na ivici oružanog (nuklearnog) sukoba, sve su presecali brojni mali hladni ratovi i čarkanja, ali su se u svim tim situacijama veoma ozbiljno držale diplomatskog jezika.
Hariju Trumanu nije padalo na pamet da javno nazove Staljina ubicom mada bi Rusi imali najmanje razloga da mu to zamere. Džon Kenedi i Nikita Hruščov bili su na ivici nuklearnog rata za vreme Kubanske krize 1962, ali su ipak uljudno komunicirali, a sovjetski lider je hvalio Kenedija zbog osećaja mere i odgovornosti.
Dve decenije posle toga Ronald Regan je nazvao SSSR “Carstvom zla”, dve države su se ubrzano naoružavale, a 1983. je bilo samo pitanje trenutka koja će prva ispaliti nuklearni projektil na onu drugu, ali su tvrdi antikomunista Regan i nemilosrdni KGB-ovac i generalni sekretar Komunističke partije Jurij Andropov ipak pustili diplomate da smire situaciju. Posle dve godine na čelo SSSR-a došao je Mihail Gorbačov i odnosi su se potpuno preokrenuli.
Stoga je najveće iznenađenje bilo da lidera države s kojom treba razgovarati o seriji veoma bitnih pitanja ubicom naziva predsednik koji je veteran u politici i pripadnik stare škole u kojoj je čak i u vreme najžešćih sukoba poštovan protokol u komunikaciji. Bajden je na početku svog mandata najavio povratak diplomatije, ali je sve dalje od toga. Rijaliti-era Donalda Trampa očigledno je uklonila kočnice iz starog poretka iako je, kada su pre četiri godine identično pitanje o Putinu postavili njemu, Tramp odgovorio kontrapitanjem: “Mislite li da je naša zemlja toliko nevina? Pravili smo mnogo grešaka”. Možda je baš zato Bajden osetio pritisak da bude konkretniji, pošto je nedavno obećao da će imati čvršći stav prema Rusiji od Trampa.
Istoričar i profesor međunarodne politike na Univerzitetu u Kardifu Sergej Radčenko u članku za portal Meduza smatra da je reč o “Tviter efektu” jer se, verovatno pod uticajem društvenih mreža, kultura komunikacije među ljudima generalno iskvarila. Čak i oni koji su na visokim pozicijama često pišu ono što im prvo padne na pamet. Radčenko podseća da i ruske diplomate već godinama govore nepojmljivim jezikom, navodeći kao primer gafove zvanične predstavnice Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove.
IGRANJE ZA PUBLIKU: Dok u Rusiji državni i drugi Putinu skloni mediji bez većeg uspeha pokušavaju da mobilišu nacionalni gnev kako bi građani stali iza predsednika i podigli mu rejting, nezavisni posmatrači u Bajdenovim rečima uglavnom vide obraćanje američkoj publici, koja treba da stekne utisak da se politika u Vašingtonu promenila i da se svetski igrač vratio na scenu. U svakom slučaju, jasno je da obe strane igraju za domaću publiku. Problem je, piše Radčenko, što publika želi predstavu, a uvrede se lakše prodaju nego govor s poštovanjem.
Ruski analitičari tumače da je Bajden želeo da se distancira od Trampa i da pokaže da će se Amerika voditi moralnim standardima u kojima nema mesta podršci autokratama. Njegova izjava za neke je pokazatelj da će više biti posvećen unutrašnjoj nego spoljnoj politici, dok je istovremeno upućena poruka saveznicima u Evropi da im SAD neće pregovarati iza leđa – naročito kad se uzme u obzir da je Bajden u kratkom roku uradio neke stvari koje su povoljne za Rusiju, a Tramp to nije hteo iako je bio sklon Putinu. Reč je prvenstveno o produžetku Novog sporazuma o smanjenju strateškog naoružanja (Novi START) do 2026. i promeni politike prema Severnom toku 2. Novinar i bivši diplomata Aleksandar Baunov za moskovski Karnegi centar piše da se američki saveznik Nemačka i dalje nada da je moguće kombinovati kažnjavanje Rusije sa završetkom gasovoda.
Krug bliskih Putinovih saradnika svakako očekuje dodatne američke sankcije. Dopisnik CNN-a iz Bele kuće Džon Harvud smatra da su se mnoge dezinformacije pre izbora ticale Bajdenove porodice i da je on zato posebno lično motivisan da kazni Moskvu.
Putin, sa svoje strane, pokušava da povrati popularnost koju je imao u vreme aneksije Krima 2014. i odgovara mu da igra na staru kartu neprijateljstva Zapada prema Rusiji. Zato je lično govorio 18. marta na velikom skupu na stadionu Lužnjiki u Moskvi kojim je obeležena sedmogodišnjica pripajanja Krima, ali željeni efekat kao da je izostao. Masovno okupljanje usred pandemije, dok se ljudima zabranjuje da demonstriraju, svedoči o dvostrukim standardima.
Moskou tajms procenjuje da će spoljnopolitički odgovor Rusije biti uzdržan jer se i dalje nada dijalogu sa SAD, ali će zato reakcija u zemlji biti oštrija. Dobro informisani politički analitičar Aleksej Česnakov je na svom kanalu na Telegramu napisao da tu neće biti kompromisa i da “onaj deo političke elite koji ne podrži javno Putina rizikuje da pre ili kasnije bude svrstan u izdajnike”, prenosi list.
Sergej Radčenko kaže da su odnosi Rusije i SAD mnogo puta bili i gori, pa je ipak dolazilo do preokreta i zato ne veruje da će retorička eskalacija prerasti u vojnu. Sada možda neće doći do brze promene zbog ličnih osobina šefova država, ali kada oni jednom odu, stvari bi mogle da krenu nabolje.
Aleksandar Baunov piše da iako izjave izgledaju kao pogoršanje odnosa, pre će biti da se obe strane rastaju zadovoljne, ako ne jedna drugom, onda same sobom – kako su se ponašale u teškoj situaciji i nisu odustale od svojih pozicija. “A to je dobra osnova da se njome završi trenutni sukob”, smatra Baunov.
Iza leđa i u lice
Državnici se po pravilu drže protokola u komunikaciji, ma šta privatno mislili ili govorili – a dešavalo se da se to sazna slučajno ili kada se decenijama kasnije otvore arhive. Tako su pre dve godine objavljene trake iz 1971. na kojima tadašnji guverner Kalifornije Ronald Regan u telefonskom razgovoru sa predsednikom Ričardom Niksonom delegate UN iz afričkih zemalja naziva “majmunima”. Dokumenti Bele kuće iz iste godine koji su nedavno postali dostupni pokazuju da je Nikson pred savetnikom za nacionalnu bezbednost Henrijem Kisindžerom pravio vulgarne opaske o indijskoj premijerki Indiri Gandi – nazvao ju je “kučkom” i rekao da su Indijke “nesumnjivo najneprivlačnije žene na svetu”. Dok Afrikanci imaju “životinjski šarm”, Indijci su “jadni” i “bespolni”, objašnjavao je Nikson Kisindžeru. U ovom veku, a pre deset godina, francuski predsednik Nikola Sarkozi je u privatnom ćaskanju sa američkim kolegom Barakom Obamom na samitu G20 u Kanu nazvao izraelskog premijera Benjamina Netanjahua “lažovom” i rekao da ne može da ga podnese, a Obama mu je odgovorio: “Tebi ga je dosta, ali ja moram da se nosim s njim češće nego ti”. Na nesreću, sedeli su pored uključenih mikrofona, pa su novinari sve mogli da čuju. I prenesu. Javne uvrede su najotvorenije razmenjivali Donald Tramp i severnokorejski lider Kim Džong Un. Tramp je Kima nazvao “raketašem” (rocketman) i “ludakom”, a ovaj njega “mentalno poremećenim”. Godinu dana kasnije sreli su se i imali samo reči hvale jedan za drugog. Bajden je kao kandidat predsednika Kima nazvao “diktatorom ubicom”, a Pjongjang njega “besnim psom”. Za Putina je Bajden u to vreme rekao da je “kagebeovski siledžija”.