Nisam nikada navijao za (FK) Vojvodinu… Kako stoje stvari, šta se u njoj i oko nje dešava, neću ni navijati. Imam neki poseban animozitet? Ne daj Bože! Kao i uvek, ljudi su problem, ili, kako mi to ovde kažemo – nesvet! Krenimo redom. U nekada, sad veća davna vremena, znao se neki red u društvu, pa i u fudbalu, ovde posebno. U samoupravnoj Jugoslaviji, gde Novi Sad nije baš bio pod svetlima reflektora, FK Vojvodina je dva puta bila prvak države (ej, one države!), u četrdeset godina pikanja loptom. U ovakvoj, srbskoj državi, gde je Novi Sad po svemu drugi grad, Voša ne može da pljucne ni do drugog mesta! Uzgred, ali nije nebitno – što je pokrajina Vojvodina manja, Novi Sad je sve veći! Slučajnost? Naravno da nije, mi verujemo u iskaz: „Slučajnost po slučajnost, nije sve to samo slučajnost!“ Tri i po decenije se pika fudbal tuten, a Voša sve više izgleda ko „plač majke Božije“. A, imala se čime podičiti, i imalo se šta rušiti iz njene bogate tradicije. Prvo, ime stadiona, pa neko reče – Karađorđe. Opet, šatro, patriotizam? Karađorđe je jedno od najsvetijih imena u srpskoj istoriji, i ovde tačka! Todor Veselinović je jedno najsvet(l)ijih imena FK Vojvodina, e, ovde upitnik! Čovek je bezbroj puta bio najbolji golgeter one lige, reprezentativac, trener, selektor, ukratko – legenda! Pa zašto onda nije po Tozi nazvano igralište, sada znano, po tome što je pored ugasle Promenade? Zato, jer su lokalni politički muljatori, dodvoravajući se gazdama u Beogradu, ime stadionu dali po srpskom heroju, izbegavajući dobru praksu da se sportskim borilištima daju imena istaknutih sportskih pregalaca, kako kod nas (Rajko Mitić u Beogradu, Čika Dača u Kragujevcu, noviji primer stadiona Radomira Antića u Užicu, hale Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica u Beogradu, Fadilj Vokri u našoj Prištini, itd…), tako i u belom svetu (Krojf Arena u Amsterdamu, Maradona stadion u Napulju, itd.). O nepoštovanju imena i dela Momčila Vukotića, neka brinu partizanovci!
Vratimo se bliže mestu događaja. Dakle – (FK) Vojvodina. Kako je došlo do toga da se zaboravi Toza, a da prošle godine, kada se obeležavala stota godina postojanja kluba, u grbu ostane petokraka, ali prefarbana u plavu boju? Kazaše trenutni funkcioneri (kontroverznih biografija) – dres je pratio tradicionalni dres Voše, kojoj je uzor bila praška Slavija. I, to je u redu, ali zvezda je crvena, Slavija je sa uspehom nosi preko 120 godina, a Plava zvezda je još uvek sinonim za Mikinu pesmu, da se zna. Da se opet zapitamo, slučajnost? Pre će biti teški animozitet prema svemu što je autentično, tradicionalno, građansko, u ovom slučaju, možda i ideološki problemi, koje u potomcima kvislinga izaziva crvena boja.
Pre nekoliko godina (ne za ovog režima), vrbovao me je član uprave Vojvodine da budem deo te ekipe. Odgovorio sam da ne navijam za Vojvodinu, on mi je rekao niko u upravi ne navija za nju! Na moj drugi argument, da ne mogu da donesem nikakve pare, on je rekao da niko ne može! Na kraju sam rekao, ne mogu vi varate građane, gde se ljutnuo i pitao, kako to mislim. Pa, imate kampanju – „Budi Novosađanin, navijaj za Vojvodinu!“. On je rekao, da, imamo. Pa Novi Sad je klub Novog Sada, radničke klase, vi treba da kažete: „Budi Vojvođanin, navijaj za Vojvodinu!“. Dobio sam odgovor, pa da nas uhapse. E, to je to, u zatiranju regionalnog identiteta je problem! FK Barselona (više volim Real, grešna mi duša autonomaška), svoju sudbinu je ispreplela, ceo brend izgradila, na poistovećivanju sa regionom Katalonije (čiji je manji deo u Francuskoj), njena zastava je zastava Katalonije. I tako je postala jedan od najvećih svetskih klubova, jer ima identitet, ima zato i navijače koji je podupiru, i žive sa njom i njenim vrednostima.
Dokle god se bojiš da u sportu iskažeš deo regionalnog, lokalnog ili nacionalnog identiteta, svesno kalkulišeš i radiš na gušenju, prvo sporta, a onda i društvenog života, uopšte… Ko ne shvata da se objektivna složenost Srbije ne može rešiti prostim, pijanim i prostačkim nametanjem jedne volje, čak ni u fudbalu, jednog načina mišljenja, posebno ne voljom jedne osobe, ništa ne zna i grdno će se iznenaditi kada se jednog dana probudi. Ponižavanjem bilo kojega dela države ne jačate njeno jedinstvo, bez obzira na to koliko ti se klicalo i koliko plaćaš da ti kliču.
U seriji „Više od igre“, lokalni kapitalista ne dozvoljava svome sinu mezimcu, da igra fudbal za radnički klub, znajući da je izbor kluba za koji igraš i identitetsko i vrednosno i političko pitanje. Isto je to i sa biranjem kluba za koji navijaš. Zato, za koga ja navijam? Ta man’te me se!
Duško dr Radosavljević redovni je profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“ Novi Sad, Univerziteta Union u Beogradu. Aktivan je u Vojvođanskoj politikološkoj asocijaciji (VPA) i Savezu antifašista Vojvodine – SAV. Redovni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti – VANU.