Ovdašnja vlast zavidi Latinoamerikancima. Njima sleduje ono što ona priželjkuje – da i nju Tramp „uzme pod svoje“. Pa da joj ukine „kolateralne“ naftne sankcije, a onda je čak i nagradi što ona više računa na njegovo dogovaranje s Vladimirom Putinom nego na spoljnu politiku, mrske mu, EU.
Ali, pored Ukrajine i Gaze, sada se i Latinska Amerika ispostavlja kao faktor odvraćanja od razmišljanja o zapadnom Balkanu. Jer, Tramp je rešio da mu postrojavanje tog regiona postane prioritet u neposrednom angažmanu na međunarodnoj sceni.
U najkraćem, upustio se u stratešku ofanzivu, pozvavši sve tamošnje zemlje da svoje politike stave u funkciju ostvarivanja dominacije SAD na zapadnoj hemisferi. I da se, pride, odupru spoljnom uplitanju u taj projekat. Koji uz već odomaćene zahteve za zaustavljanje šverca droge i talasa emigranata, zahteva i praktično svrstavanje uz smernice Vašingtona, sa izrazitim povećavanjem svakojakog, pa i vojnog, njegovog angažmana.
Takav pristup je, po imenu autora, nazvan „Donroova doktrina“, jer je modernizovana varijanta čuvene Monroove doktrine. S tom razlikom što je 1823. ondašnji predsednik, pod geslom „Amerika Amerikancima“, obuzdavao apetite evropskih sila, dok „Donro“ sada nastoji da sa zapadne hemisfere potiskuje, pre svega, narasle istočne sile, Kinu i Rusiju.
Latinska Amerika poduže nije bila među prioritetima, bar ne javne, vašingtonske politike, a Tramp je sada uzdiže na spoljnopolitički pijedestal. Pritom je, u neskladu sa autoproklamovanim statusom „predsednika mira“, ovladavanje hemisferom počeo vojnim operacijama na Karipskom moru, a direktno protiv Venecuele.
Uz obrazloženje da je zaratio s narko-teroristima, njegove snage su potopile 22 plovila, bez dokaza da su krijumčarili drogu, i u njima ubile 87 članova posade i putnika. Većina Amerikanaca, čak 70 odsto, ne odobrava ove likvidacije, a vodi se i istraga da li je počinjen bar jedan ratni zločin, kad su ustreljena dva brodolomnika. Tim povodom se s funkcije povukao neposredno nadležni admiral, dok se raspravlja i o odgovornosti ministra odbrane.
Procenjuje se da je sadašnji vojni pritisak SAD na Venecuelu izrastao u najopasniju regionalnu dramu posle raketne krize oko Kube 1962. Glavni cilj je, smatra se, svrgavanje predsednika Nikolasa Madura, osumnjičenog i za krađu izbora.
Za to je angažovano 15 odsto sastava američke mornarice, nosač aviona „Džerald Ford“ i oko 15.000 vojnika, među kojima su i piloti koji raketiraju „sumnjive“ barke, navode upućeni, kao što su autori uticajnog njujorškog Saveta za spoljne odnose. Venecuela je, istovremeno, sistem stavila u stanje vanredne pripravnosti, a do slanja ovog teksta u štampu, nije bilo direktnog obračuna između dve armije.
Vašington je za hvatanje Madura raspisao nagradu od 50 miliona dolara, optužujući ga, bez ponuđenih dokaza, da je vođa narko-kartela, čija droga odnosi živote hiljada Amerikanaca, pa da, kao takav, predstavlja pretnju po bezbednost SAD. Analitičari raspredaju mnoge scenarije za okončanje krize, a zajedničko im je da će Tramp biti gubitnik ako ne izdejstvuje odlazak Madura s vlasti. U tom slučaju bi izgubila na uverljivosti i njegova strategija za kompletiranje dominacije SAD nad zapadnom hemisferom.
Manje je onih koji tipuju da će Amerika izvršiti invaziju, s obzirom na njena loša iskustva u Avganistanu i Iraku, od onih koji slute da bi Maduro mogao da podnese ostavku, kako bi poštedeo zemlju od razornih projektila iz vazduha i s mora. Nije zabeleženo da mu je pristigla neka bitna doza podrške iz Pekinga i Moskve, s kojima ima ključnu stratešku saradnju.
Hroničari podsećaju da se u prethodnom mandatu, Tramp vajkao što je propušteno da „napadnemo Venecuelu i da uzmemo svu njenu naftu“. Ona raspolaže najvećim zalihama tog energenta na svetu, pa je to, svakako, mamac za šefa Bele kuće, koji se ne libi rizika ako mu se nasmeši profit. To što on priča da se zalaže za mir, ne znači da je u svemu protiv rata, ocenio je jedan ironičar.
A vajda se nazire i između te dve krajnosti, s obzirom da je Trampov posrednik u nagovaranju Madura da se mirno povuče nekadašnji specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine, Ričard Grenel. U tom pregnuću ovde on je doprineo da sadašnji šef Bele kuće istrajno sebi pripisuje da je uspostavio mir između Srbije i Kosova, iako je rat završen davno pre njega, ali se Trampu ispostavila „kolateralna dobit“.
Njegov zet Džared Kušner dobio je, naime, unosan posao, kojim bi dokrajčio ostatke Generalštaba u Beogradu i taj prostor obrukao kojekakvim soliterčinama. I to u kvartu rezervisanom za zdanja koja spadaju među najvažnije simbole srpske državnosti.
Tu bi, možda, mogle da se zaustave Trampove ofanzive za preoblikovanje sveta po njegovom ukusu, kakav god da je. Jer, ovde je reč o totalnom neukusu, koga bi i on i zet mu, mogli mnogo pre da se posrame nego da se ponose. Bolje je i za njih i za nas i za ceo svet posvećen očuvanju zaštićenih kulturnih dobara, da odustanu od tog urbicida.