I sam je priznao da je omašio u takvom oročavanju, a većina analitičara i građana Ukrajine, prema dostupnim izveštajima, smatra da je još više omanuo u sadržaju ponude. Procenjuje se, naime, da je njome zadovoljio jedino prohteve Vladimira Putina a zanemario prava i potrebe Ukrajinaca.
Po tom planu, u najkraćem, Rusija se samo odrekla prvobitne ambicije da prisvoji celu Ukrajinu, dok Ukrajinci moraju da joj „zauzvrat“ predaju pozamašan deo svoje teritorije, smanje odbrambene kapacitete i odreknu se kandidature za članstvo u NATO. Za to bi obe strane bile nagrađene – Rusiji bi se ukinule međunarodne sankcije i poternice za počinjene ratne zločine, a Ukrajini bi bio omogućen ulazak u EU. Pri čemu bi, od investicija za obnovu razorenog i eksploatacije rudnog blaga, glavni profit pripao Americi.
Ostatak Zapada je osuo paljbu po ovakvoj polemičnoj ponudi svog barjaktara. Najviše su ga „izrešetali“ vodeći mediji.
Fajnenšel tajms je Trampov ispoljeni pogled na svet okarakterisao kao „ciničan, sebičan i pohlepan“. Tomas Fridman je u Njujork tajmsu ogorčeno dodao da je američki predsednik zaslužio da umesto Nobelove dobije „Čemberlenovu nagradu za mir“ (asocijacija na britanskog političara koji je poverovao Hitleru). I da Dan zahvalnosti, treba sada da postane praznik i Rusije, zbog Trampovih strateških „poklona“.
Među oštrim kritičarima je, takođe uticajni, Farid Zakarija. On je na CNN konstatovao da bi pomenuti plan šefa Bele kuće mogao da bude „prvi pregovarački poraz savremene demokratije od strane agresivne autokratije u srcu Evrope, područja koji su američki predsednici već 80 godina proglašavali vitalnim za svoje nacionalne interese“.
U toku je, srećom, usklađivanje Trampove inicijative s predlozima Evrope i Volodimira Zelenskog. Da se granice država ne menjaju silom, da se Ukrajini ne oduzima pravo da samostalno odlučuje o svojoj sudbini koju već traži u EU.
Autori u Forin afers podsećaju da već 80 godina živimo bez rata među velikim silama što je, tvrde najduži takav period posle Rimske imperije. Kao da se obistinjuje opaska Hane Arent da je rat postao luksuz koji sebi mogu da priušte samo male zemlje. Uz dodatak – često im u tome „pripomognu“ velesile, direktnim uticajem ili uplitanjem, hiperprodukcijom naoružanja, pa i davanjem povoda da mali počnu da ih imitiraju u agresivnoj unilateralnosti.
Naravno da vascelo čovečanstvo iskreno želi da se u Ukrajini uspostavi mir, pogotovo što bi nastavak rata u njoj mogao da preraste u sukob svetskih razmera. Ono što, pritom, posebno zabrinjava je nedostatak široke međunarodne saradnje za rešavanje globalnih izazova, ne samo ratnih pohoda, nego i za obuzdavanje klimatskih lomova, pandemija, sve drastičnijih regionalnih i društvenih razlika, kao i za regulisanje nadiruće veštačke inteligencije…
Iako je jasno da svet vapi za multilateralizmom, paradoksalno, vodeće velike sile hrle ka unilateralizmu. Povlače jednostrane poteze, ne hajući dovoljno, pa ni uopšte, za civilizacijsku dobrobit.
Jednostranost ih takoreći inspiriše. Optužujući NATO da se jednostrano proširio, Putin je jednostrano napao Ukrajinu, što je jedina istrajna okupacija suseda u modernoj istoriji, dok se sada Kina jednostrano širi po Pacifiku i opasuje svet svojim projektom Pojas i put, a Tramp jednostrano pretenduje da pripoji Kanadu i Grenland, a preti da će napasti Venecuelu. Logika je – kad mogu oni, možemo i mi. Kao što je Putin svojevremeno rekao: „Kad je moglo Kosovo, može i Krim“ (da se ocepi).
Pojedini hroničari uviđaju i da se razmahala i personalna unilateralnost. S liderima koji umišljaju da su lično ovlašćeni da čine što im se prohte i suzbijaju neistomišljenike.
Analitičaru Gardijana je to bio povod za karakterizaciju tri najveća današnja moćnika. Pa za Trampa kaže da je „oličenje narcisoidnosti“, dok je Putin „hladnokrvni psihopata“, a Si Đinping „makijavelistički manipulator“.
Obavešteni čitaoci mogu da se prisete i lidera koji se kite sa sve te tri mane kao da su vrline. Ima ih i ovde.
Prisvajanjem nadležnosti koje im ne pripadaju, na primer, gaze ustavni poredak, a demonstrante koji traže pravnu državu, žigošu kao teroriste i rušitelje državnog ustrojstva. A onda ih „iznenadi“, što su dve unilaterale udarile jedna na drugu, pa se jadaju da su samo kolateralne žrtve američkih sankcija ruskim naftašima.
U potaji se nadaju uspehu Trampovog plana, koji bi ukidao sankcije Rusiji, pri čemu bismo se mi ovajdili kolateralnim pomilovanjem. Tako nešto je možda, kao i trajni ukrajinski mir, nekome na horizontu. A horizont je, po davnašnjoj krilatici – zamišljena linija koja se sve više udaljava što joj se sve više približavamo.