Ovako je Donald Tramp, u intervjuu za NBC, predstavio budućnost Venecuele, posle intervencije svojih specijalaca, koji su joj kidnapovali šefa države Nikolasa Madura i njegovu suprugu Siliju Flores. I praktično potvrdio da umišlja da će upravljanje tom južnoameričkom nacijom preći u njegove ruke, sve dok se ne steknu uslovi za „bezbednu, ispravnu i razumnu tranziciju“.
A takvih neće biti, sugerisao je, bar dok se ne ugrade velike američke petrolejske kompanije, dograde tamošnju „zapuštenu“ energetsku infrastrukturu i uz velika ulaganja osiguraju zamašne profite. Što bi moglo da potraje, kaže, i 18 meseci…
Malo ko je u svetu zažalio što je svrgnut Maduro. Bio je žestok autokrata, stvorio je paralelni poredak paravojnih formacijama (kolektivos), oslabio institucije, satirao neistomišljenike, produbio jaz između bogate elite i mase siromašnih, a svojom politikom, koja je dopustila vršljanje bandi, nagnao je oko osam (od 30) miliona sunarodnika da odu u pečalbu, iako im zemlja raspolaže najvećim rezervama nafte. Uz sve to, izložio je zemlju zapadnim sankcijama, zavedenim zato što je, dokazano, pokrao predsedničke izbore prošlog leta i tako ostao na vlasti.
Vasceli svet je, s malim izuzecima, međutim, kritikovao način na koji je Maduro ubačen u američki zatvor. Gotovo jednoglasno je taj čin okvalifikovan kao drastično kršenje međunarodnog prava, teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta.
Uz bojazan da bi ovaj slučaj mogao da inspiriše i druge sile da vojnom intervencijom ruše nepoželjne im tuđe poretke. Ne samo frontalno kao Rusija u Ukrajini i Izrael u Gazi, već i blickrigom u američkom stilu.
Kopiranja su uveliko na sceni. Putin je svoju agresiju svojevremeno obrazlagao „kad je moglo Kosovo, što ne bi mogao Krim“. Sada, pak, Tramp njega imitira pa i on tvrdi da nije uleteo u ofanzivi rat već interveniše u stilu kad je mogao Donbas, što ne bi mogla Venecuela.
Reč je, tvrdi, samo o „operaciji sprovođenja zakona“ za odbranu od naleta „levičarskog narko-dilera“. Što zvuči slično Putinovom izokretanju da nije zaratio već da u Ukrajini samo vodi „specijalnu vojnu operaciju“ da bi odbranio Rusiju od komšijskog „nacizma“…
Usličnjava ih i Trampov slogan „učinimo Ameriku ponovo velikom“. Sada bi i Rusija i Kina da sebe opet učine velikim onoliko koliko su, u bližoj ili daljoj istoriji, bivale.
U toku je nova podela na interesne sfere velikih sila. Akcija Amerikanaca u Venecueli je na drastičan način pokazala da Tramp želi da bude nesporni gazda na zapadnoj hemisferi.
Kad je nelegalno zarobljen nelegitimni predsednik, to deluje kao premijerni spoj dve nezakonitosti u međunarodnim odnosima. Maduro je krao izbore a kao „garant otpora imperijalizmu“ unazadio život sunarodnika. Tramp je, pak, reizabran uveravanjima da se neće mešati u tuđa ustrojstva i da će raditi za mir u svetu i zaslužiti Nobela, a istrajno vojno interveniše po inostranstvu i traži da se druge vlasti usklade s njegovim prohtevima.
U Latinskoj Americi je uticao na niz izbora i kudio nepodobne lidere, da bi sada, u Venecueli, pokazao spremnost da vojnom silom menja režime na polulopti. Direktno je zapretio Kubi, Kolumbiji, pa i Meksiku, da bi mogla da ih zadesi neka vrsta venecuelanskog scenarija, a navalio je i da otme Grenland od savezničke Danske jer, navodno, ni ona ni Nato tamo ne mogu da spreče navalentnost Rusije i Kine.
U svim potezima i govorancijama prema Venecueli, Tramp istrajno ne pominje ono do čega je njenim građanima najviše stalo – obnovu demokratije. Za takav preokret se istrajno zalaže istaknuta opozicionarka i dobitnica ovogodišnje Nobelove nagrade za mir Marija Korina Mačado, ali je šef Bele kuće tretira kao nesposobnu za vođenje države. Pokušava nagodbu s Madurovim političkim naslednicima.
U nadahnutom eseju za lokalni Nasional, venecuelanska književnica, novinarka i aktivistkinja Milagros Sokoro ceni da se Tramp ne podnosi Mačado zato što bi ona da obnovi demokratsku republiku, dok bi on da Venecuelu preuredi u „korporativni protektorat“. A što bi takav njegov projekat, po meni, mogao da bude nalik sistemu – leva muka, desni džep, to jest da se u Trampovoj fanatičnoj borbi protiv levičara, okoriste i on i njemu bliski desničarski, petrolejski magnati.
Venecuelanska drama je ovde ustalasala duhove neočekivanom snagom. Ali ne zbog toga što smo i mi pod vlašću neke vrste korporativnog protektorata, u kome se takođe odomaćio sistem – leva muka, desni džep.
Vrhuška se zabrinula zbog dokaza zato što se pokazalo da je mogućno svrgnuti jednog šefa države, za koga se tvrdilo da mu niko ništa ne može. Na zub je uzela i lično Trampa, kao autora tog preokreta, i etiketirala ga kao kršitelja međunarodnog prava, iako ga je donedavno, dizala u nebesa. Uzrujala se kad je videla da nije dobro sedeti na više od jedne stolice.
Prisetila se da je lane predsednica naše Skupštine bila na inauguraciji Madura, što su nam SAD i EU zamerile jer su sugerisale da se tamo ne ide. Onda ovdašnji predsednik nije uspeo da se prošvercuje na Trampov prijem na Floridi. Pa su iz Vašingtona usledile „kolateralne sankcije“ zbog ruskog NIS-a, pa je otpao aranžman oko Generalštaba, pa je Amerika zabranila uvoz guma iz ovdašnje kineske fabrike, pa nam je prijatelj Tramp zatočio prijatelja Madura. Plus: brzo nam je povisio carine, a okleva da postavi novog ambasadora.
Previše se neugodnih, naizgled nespojivih, događaja i nama nanizalo u odnosima sa Amerikom. Kao da se odande, iako nema naznaka, možda iščekuje naša verzija „bezbedne, ispravne i razumne tranzicije“.