Vrpcu na cilju maratona, presekao je savladavši sijaset velikih prepreka. Moglo bi se, čak, reći da ih je bilo više nego što se isprečilo bilo kome u savremenim demokratijama, na putu ka izbornom trijumfu.
Uspeo je da se odupre opstajućoj islamofobiji i rastućim antiimigrantskim procesima, i da na čelo Velike jabuke stupa kao prvi multiidentitetski kadar – em musliman, em dođoš iz Afrike, em poreklom Indijac. Prvi je i socijalista koji će voditi grad uvažen kao epicentar globalnog kapitalizma. A prvi je i milenijalac (generacija rođena između 1981. i 1996) i najmlađi pobednik na njujorškim izborima u poslednje 133 godine.
Sve to što niko pre njega nije, on je ostvario munjevito, za samo sedam godina po sticanju američkog državljanstva (pored ugandskog). I uprkos tome što su predsednik Donald Tramp (79) i drugi iz vlasti agitovali protiv njega, nazivajući ga „komunjarom“, „ekstremistom“, antisemitom pa i „teroristom“, uz povike da ga treba deportovati iz SAD. A nije uživao ni podršku „stare garde“ u vrhovima sopstvene, vladajućim republikancima opozicione Demokratske partije.
Tušte i tma silesija – od verskih, ksenofobičnih, ideoloških, političkih do generacijskih – upregle su se da ga unize, a on ih je nadvisio. Teško je takav podvig reprizirati, kao što ni njemu neće biti lako da ispuni obećanja, ali ga treba proučavati i izvući bar neko zrno inspiracije za osvajanje lokalne, pa i svake druge, vlasti.
Analitičari se uveliko slažu da je Mamdani pobedio forsirajući – dostupnost. On lično i njegovih 100.000 volontera bili su dostupni, takoreći, na svakom mestu. Širili su uverenje da se vredi boriti da obrazovanje, zdravstvo, krov nad glavom i prevoz postanu ne samo neprikosnoveno nego i svima dostupno ljudsko pravo, čija bi se održivost podupirala povećanim oporezivanjem najbogatijih.
To i priliči pripadniku organizacije Demokratski socijalisti Amerike, koja ima i svoje predstavnike u Kongresu, kao što su Berni Sanders (84) i Aleksandrija Okasio-Kortez (36). Iako je njihovo viđenje društva suprotno vladajućim uredbama, hroničar u CBS nalazi neke sličnosti između Mamdanija i Trampa.
Obojica su, kažu, startovali osporavanjem partijskih establišmenta, vešti su u komunikaciji s masama i posvećeni izbornom pridobijanju zapostavljenih slojeva. Ali, Tramp je po dolasku na vlast mahom donosio mere u prilog bogatom staležu, pa mu nikako ne prijaju Mamdanijeve najave u suprotnom smeru.
Nije Mamdani nikakav ni protivnik kapitalizma, ni simpatizer komunista, ukazuje londonski Observer. Njegovo levičarenje je sličnije skandinavskom modelu, a Njujorker dodaje da upravo šef Bele kuće povećava uplitanje države u privatni biznis. Pri čemu je Tramp, kako Forbs sugeriše, u poslednjih godinu dana uvećao lično bogatstvo za tri milijarde, na ukupno 7,3 milijarde dolara.
Imovina Mamdanija, koji potiče iz imućne porodice intelektualaca, procenjena je, pak, na „svega“ 200.000 dolara. Uvećaće se znatno kad kao gradonačelnik počne da prima godišnju platu od oko 260.000 dolara.
U premeravanju rezultata njujorških izbora, posmatrači ističu da je Mamdanijevoj pobedi znatno doprinelo nekoliko originalnih faktora. Neki čak tvrde da je njoj više doprinela njegova harizma, koja ponestaje demokratama, nego sam program.
Pripisuje mu se i da je, šarmom i brigom za svakodnevna iskušenja građana, gotovo duplirao odziv birača na više od 40 odsto. To što se ovaj ishod smatra podvigom, govori da još traje apatija glasača, čiji je odziv sredinom prošlog veka premašivao 90 posto.
Ključna podrška, govori evidencija, Mamdaniju je došla od mladih, milenijalaca i generacije Z (rođenih od 1997. do 2012) žena, srednjeg sloja i zakupaca stanova. Istovremeno je afirmacijom koegzistencije uspeo da u svakoj od mnogobrojnih različitih kultura poveća broj pristalica.
Zanimljivo tumačenje Mamdanijevog trijumfa dao je autor u moderndiplomacy.eu. Po njemu, birači nisu glasali protiv kapitalizma, kako im pripisuju trampisti, već protiv „izdaje“ kapitalizma, deformisanog u „sistem koji ne nagrađuje trud i ne štiti dostojanstvo“, dok „uzdiže one koji već uživaju u višem statusu“.
Ostaje pitanje kako će taj viši status reagovati na najavljene Mamdanijeve promene u gradu koji je, s predgrađima, u postojećem poretku vrednosti ostvario bruto domaći proizvod od 2,16 biliona dolara, nadmašivši i pojedine velike sile. Dok se čeka da stupi na dužnost 1. januara, izvlače se pouke iz njegovog izbornog podviga.
A ima ih poviše. Da treba negovati multikulturni duh, saosećati s nevoljama građana, udarati po manama vlasti tamo gde je najviše boli, širiti uverenje da je mogućno i ono što izgleda nemogućno, da levica može da izađe iz krize, kao i da se harizmom i dostupnošću pridobijaju i pristalice rivala, da umešno vođen široki pokret ume da nadmaši domete tradicionalnih stranaka…
Kad je s takvim pomagalom na čelo Njujorka došao političar koji je na startu imao podršku manju od jednog postotka, ono bi moglo da se primeni i drugde. Ovde se, rekao bih, već afirmisalo u buntu studenata, koji su od autsajdera prerasli u favorite za menjanje društva nabolje. Samo, još čekaju da se raspišu izbori, da ponove Mamdanijev podvig.