Kao da nam je s vihorom dohujalo vreme obrta. Demokratije češće prerastaju u autokratije, nego obrnuto. I dok se one i dalje nadmeću, iznad obe se već uzdigao novi trio vrhunske moći – plutokratija (vlast novca) i kakistokratija (vladavina najgorih) i kleptokratija (obogaćeni zvaničnici na račun države i građana).
U tom tercetu neformalne vlasti se izrodio – japajaizam, sve češća vrsta sistema u kojoj vladar stalno ponavlja „ja, pa ja“. Ističući da je jedino on taj koji odlučuje o sudbini podanika, pa i šire.
Ovdašnji je uobičajio da se tako hvališe. Sve je s njim „naj“. Nije se libio ni da se predstavlja kao „najslobodniji predsednik na svetu“, kome, praktično, niko ništa ne može da naredi. A onomad se dosetio i da „ćacilendsku“ blokadu u centru Beograda, koja je onemogućavala slobodu kretanja, nazove „najslobodnije mesto u srcu Evrope“.
Uzneo se u samoreklamerstvu, pa je prkosno odgovorio na kritiku da je novim zakonima Srbija napravila korak nazad na proklamovanom putu ka EU. „Ne znam kako je to korak nazad kad nismo imali nijedan korak napred četiri godine“ – odvalio je, previđajući ono što svako zna: da nije nužno ići napred da bi se napravio korak nazad…
Japajaizam se, nažalost, zapatio i u najmoćnijoj supersili. Čak bi moglo da se kaže da je u njemu Donald Tramp svetski šampion, bar među demokratijama.
Izbore je dobio pod parolom „Amerika na prvom mestu“, ali sada vodi politiku u stilu „ja na prvom mestu“, zamera mu kolumnista Njujork tajmsa Tomas Fridman. Po njemu, „Tramp ima potpuno iskrivljen sistem vrednosti koji nije utemeljen ni u jednom od američkih osnivačkih dokumenata“. Jer, dodaje, on „favorizuje svakog lidera koji je jak, bez obzira šta radi s tom snagom; svakog lidera koji je bogat i tako može da obogati Trampa, bez obzira šta taj lider radi s tim novcem ili kako ga je dobio; i svakog lidera koji će mu laskati, bez obzira koliko je to laskanje očigledno lažno“.
U ovoj karakterizaciji ima preterivanja, ali i povoda da se prodube analize ne samo Trampove sklonosti ka autokratiji nego i pravih autokrata. Pa tako, u svojoj novoj knjizi britanski specijalista Gideon Rahman ocenjuje da je globalni rast autoritarnih nacionalističko-populističkih lidera počeo, pre 26 godina, s dolaskom Vladimira Putina na vlast.
Ruski predsednik je, po njemu, oličenje čvrstorukaša. Koji se služi, uz ostalo na dugom spisku, dezinformacijama, institucionalnim vandalizmom, kultom ličnosti, olakom upotrebom nasilja kod kuće i spoljnom agresijom“. I dodaje da ga „širom sveta oponašaju reakcionari, neprijateljski nastrojeni prema globalizaciji liberalizmu i međunarodnom poretku, po pravilima Zapada“, prenosi londonski Gardijan.
U ponečemu kao da Tramp sledi Putinov kurs. Prošle godine je Amerika ciljeve u inostranstvu 622 puta bombardovala, neposredno ili u saučestvovanju – izračunali su hroničari.
Podrška Trampovoj politici opada. Ankete pokazuju da većina Amerikanaca ne odobrava njegove agresivne poteze ni u zemlji ni izvan nje, pogotovo što odudaraju od njegovih mirotvornih predskazanja.
Pravnici mu oštro zameraju da ne poštuje dovoljno institucionalni poredak i običaje. Bez konsultacije s parlamentom upušta se u oružane intervencije i kod kuće i u drugim zemljama. I dalje ne priznaje da je izgubio izbore 2000-te godine pa smera da preore izborni sistem. U nevolji je i zbog pominjanja u dosijeima u mreži seksualnih podvođenja. Mnoge odluke mu osporavaju sudovi.
A preterao je i u nasilnom proterivanju nelegalnih imigranata, poslavši vojsku da na ulicama niza gradova, privodi „nepoželjne“ i suzbija demonstracije. Zbog ubijanja dvojice demonstranata izbili su masovni protesti u Mineapolisu, odakle su se raširili po celoj zemlji.
Njegov preveliki ego će, zvuči paradoksalno, doprineti oživljavanju demokratije koju je potiskivao, konstatuje Voks. Jer, već je donekle popustio pred građanima koji su se demokratski oduprli njegovim zastranjivanjima. Pamti mu se da je nedavno, poluironično sebe nazvao diktatorom, ali diktatorom koji je „poželjan“, makar povremeno, pa mu se sve energičnije poručuje da takav nije poželjan.
Ali žudnja za sve većom moći teško iščezava. Tramp istrajno želi da bude u centru spektakla uvek budan, nepoverljiv i spreman da se obračuna s neistomišljenicima. Slično piše i veteran Dejvid Bruks, kome novinarsko iskustvo govori da retko koji vladar s takvim manama vremenom postaje umereniji, već da ga „normalan tok bolesti“ vodi u dalju pompeznost, aroganciju, pomanjkanje empatije i svirepost prema svemu što on doživljava kao uvrede.
Dijagnoza bi mogla da važi i za druge narcisoidne lidere. Zaista, kad čovek vidi ko sve danas vlada svetom, u sadejstvu kakistokratije, plutokratije i kleptokratije, uz pokliče „država, to sam ja“, s pravom može da se začudi što još nekako mrdamo.
Srećom, ovde se širi studentski i građanski pokret pod geslom „država to smo mi“. Ili kako je Novak Đoković poručio ljudima u Srbiji: „Pravda i istina uvek pobede. Neka istraju“. I tako svetu dokažu da je japajaizam, ma koliko bio utvrđen, ipak samo prolazna nepogoda.