Piše: Milorad Bjelogrlić
Odlično pamtim taj septembar 1983. Bio sam apsolvent, zaluđen sportom i među drugarima, a bogami i u porodici bio poznat “kao živa enciklopedija sporta”. Tada sam dobio i priliku da dokažem svoje sportsko znanje pošto je Televizija Sarajevo od oktobra te godine do januara sledeće bila organizator kviza posvećenog Olimpijskim igrama, koje su u februaru 1984. održane upravo u mom rodnom gradu Sarajevu. To su bile zimske Olimpijske igre, ali kviz se odnosio i na letnje.
CITIUS, ALTIUS, FORTIUS: Posle eliminacionog testa koji je održan u amfiteatru sarajevskog Mašinskog fakulteta, između 300 prijavljenih iz tadašnje Jugoslavije ušao sam u uži krug od pedesetak kandidata koji su trebali da učestvuju u kvizu. Na kraju svih testiranja bio je predviđen razgovor s trojicom poznatih sportskih novinara, tadašnjih urednika sportskih redakcija TV Beograd (Dragan Nikitović), TV Zagreb (Božo Sušec) i TV Sarajevo (Zoran Popovski).
Samo što sam seo i predstavio se ko sam i šta sam, usledilo je pitanje Bože Sušeca: “Kada su održane prve Olimpijske igre i ko je bio Spridon Luis?”. Nasmejao sam se i pun samopouzdanja kao iz topa odgovorio: “Prve Olimpijske igre održane su 1896. u Atini, a Spridon Luis je bio pobednik prve maratonske trke.”
Posle Božinog usledilo je pitanje Dragana Nikitovića. Legendarni Nikita me je svojim prepoznatljivim promuklim glasom pitao: “Znate li ko je Pjer de Kuberten?” Stigao je moj ekspresan odgovor: “Francuz i osnivač modernih Olimpijskih igara i prvi predsednik Olimpijskog komiteta.” Nikita reče kratko: “Bravo.”
Na kraju je i Zoran Popovski imao nešto da me “priupita”. “Ima jedna poslovica koja je moto olimpijskih igara. Znate li kako ona glasi”. Pomislih u sebi kako me pitaju tako lagana pitanja, a zatim odgovorih: “Citius, altius, fortius ili u prevodu brži, viši, jači”. Zoran Popovski samo konstatova i silno me obradova: “Vi ovo baš dobro poznajete. Dobićete telegram kada će početi snimanje i dođite.” Silno se obradovah i požurih kući svojima i među raju da ih obradujem.
POLITIKA I SPORT: Prateći Olimpijske igre naučio sam i mnoge druge stvari. Tako sam još davno shvatio svu besmislenost floskule kako politika ne bi trebalo da se meša u sport. Upravo je najveća planetarna manifestacija sporta najbolji mogući primer da su politika i sport praktično nerazdvojni, maksimalno isprepleteni. Najbolji primeri za to su upravo Olimpijske igre u Moskvi (1980) i Los Anđelesu (1984). U vreme kada je hladni rat između SSSR-a i SAD bio na vrhuncu, u Moskvi nisu učestvovali sportisti sa zapada SAD, Zapadne Nemačke, Kanade i Japana. Četiri godine kasnije u Los Anđelesu su izostali takmičari iz 14 zemalja Istočnog bloka, naravno predvođenih SSSR-om i Kubom.
Najdrastičniji, ali i najtragičniji primer kada se politika umešala u sport desio se na Olimpijskim igrama u Minhenu (1972), kada je teroristička organizacija “Crni septembar” okupirala paviljon u kojem su bili smešteni sportisti iz Izraela. Tom prilikom je ubijeno devet sportista i pet terorista. Tada su prvi i jedini put Olimpijske igre bile suspendovane na jedan dan, tačnije na jedno posle podne i veče 5. septembra, kada su teroristi držali taoce u izraelskom paviljonu.
Već sutradan 6. septembra održana je komemoracija na prepunom stadionu u Minhenu, a tadašnji predsednik MOK-a Everi Brendidž je izgovorio čuvenu rečenicu “Igre se moraju nastaviti”. I nastavljene su samo sat vremena posle komemoracije, a kada se u publici pojavio transparent “17 mrtvih, a već zaboravljeno”, policija ih je udaljila sa stadiona.
BEZ PUBLIKE: Sutra, u petak 23. jula u glavnom gradu Japana Tokiju će biti otvorene 32. Letnje olimpijske igre. Tokio će drugi put biti domaćin, pošto je pre skoro pola veka, 1964, bio uspešan domaćin. Mnogi ne znaju, ali Japanu i Tokiju su bile obećane i Olimpijske igre 1940. godine, ali one zbog Drugog svetskog rata nisu ni održane.
Bez obzira na to šta će se u naredne dve sedmice događati na sportskim borilištima u Japanu, već sada je sasvim jasno da će ove Olimpijske igre biti upamćene po mnogo čemu. Pre svega, nikada dosad najveća planetarna sportska manifestacija nije održana u “neparnoj” godini (2021). Razlog je dobro poznat, pandemija koronavirusa, zbog čega je Olimpijada prošle godine odložena.
Tokio sasvim sigurno ulazi u istoriju po tome što će ovo biti prve Olimpijske igre bez prisustva publike. Zbog koronavirusa sva takmičenja će biti bez gledalaca i već sada mnogi kažu da će ovo biti “Prve kamerne Olimpijske igre”, što će umnogome umanjiti draž najvećeg sportskog takmičenja.
Još ranije su organizatori saopštili da je zabranjen dolazak u Tokio svim navijačima iz sveta, ali su se nadali da će biti dozvoljen ograničen broj domaćim gledaocima. Međutim, nedavno se odustalo i od te ideje, pa su i sami Japanci ostali uskraćeni da prisustvuju takmičenjima.
Treba reći da su i žitelji Tokija bili i te kako podeljeni kada je u pitanju održavanje Olimpijade u njihovom gradu. Čak su početkom juna potpisivali “onlajn” peticiju da se zabrani održavanje Olimpijskih igara. Zvanično je saopšteno da je peticiju potpisalo više desetina hiljada stanovnika Tokija, a nezvanično se spominje daleko veća brojka. Zato su zlobnici još i pre otvaranja igara počeli da ih zovu “korona-igre”, a ankete su pokazale da samo 14 odsto stanovništva apsolutno podržava Olimpijske igre.
Očekuje se dolazak malo više od 11.000 sportista i više hiljada trenera, članova nacionalnih timova, kao i novinara iz celog sveta. Organizator je čak najavio mogućnost da će svaki sportista iz bilo koje zemlje biti proteran iz Japana ukoliko se ne budu poštovale stroge mere protiv širenja koronavirusa. Sportistima je praktično zabranjen bilo kakav izlazak u grad i kontakt, a po izlasku iz soba obavezno je nošenje maski. Moći će samo da idu na treninge i takmičenja, ali i to je organizovano po strogim kriterijumima i prema tačno utvrđenom planu i programu.
SRBIJA U TOKIJU: Srbija će u Tokiju imati 86 predstavnika, što je najmanji broj otkad ponovo nastupa samostalno. U Pekingu smo imali 91, u Londonu 116, Rio de Žaneiru 106. Koliko ćemo medalja osvojiti ostaje da se vidi, ali zna se da svi očekuju najviše od Novaka Đokovića, koji bi sa zlatom na Olimpijskim igrama kompletirao svoju bisernu kolekciju trofeja. U kolektivnim sportovima i vaterpolisti, i odbojkašice, i košarkašice imaju realne šanse. Ivana Španović je jedini adut u atletici.
Uz nabrojane, na pobedničkom postolju bi mogao da se nađe i neko od strelaca i devojka u tekvondou. Ako još neko iznenadi to bi bilo ravno senzaciji. E da, prema papirnatim prognozama i basketaši bi u odsustvu “pravih” košarkaša mogli da osvoje medalju. Zastavu Srbije na svečanom otvaranju će nositi košarkašica Sonja Vasić i vaterpolista Filip Filipović. Zato nema dileme da će u naredne dve nedelje i oči sportske javnosti u Srbiji biti usmerene prema Zemlji izlazećeg sunca, gde će ih, nadamo se, i obasjati da nas obraduju sa što više odličja.
U vremenima kada se kratko pamti, kada je svako sećanje na lošem glasu, sport, a posebno Olimpijske igre poslednje su utočište čovekove memorije i nerevidirane istorije. Jedina istorija kojoj se može bezuslovno verovati je istorija velikih sportskih takmičenja, a to su pre svega Olimpijske igre i Svetska prvenstva u fudbalu. Tako će i svi osvajači medalja u Tokiju ući u sve sportske almanahe i tu ostati za sva vremena.
P. S. Ako nekog zanima kako se završilo moje učešće na kvizu pomenutom na početku teksta, reći ću da sam se silno uplašio kamera i mogućeg javnog “nastupa” pred celom Jugoslavijom, pa sam na adresu TV Sarajevo, organizatora kviza, poslao kratak telegram sledeće sadržine: “Ovih dana polažem Krivično procesno pravo, veoma važan ispit na fakultetu, tako da nisam u mogućnosti da dođem na snimanje”. Znam da je umesto mene učestvovao jedan sredovečni čovek iz Makedonije.
SEĆANJE
Nenad Stekić (1951-2021)
Ovaj tekst nije nekrolog već samo sećanje na jednog velikog sportistu, evropskog rekordera u skoku udalj, talentovanog muzičara, dobrog čoveka, intelektualca….U nedelju je na put bez povratka otplovio Nenad Stekić, uzor i ljubimac svih onih što Balašević kaže iz “pedeset i neke”, koji su rasli u vreme kada i jedan od idola našeg odrastanja, legendarni atletičar. Jednostavno, bio je svetska faca.Nenad Stekić je odrastao u žurnalističkoj porodici pošto mu je otac Živojin bio novinar Radio Beograda i početkom šezdesetih je otišao na dve godine za dopisnika u Moskvu. U glavnom gradu tadašnjeg SSSR-a Nenad je počeo da trenira atletiku, ali prvo skok uvis jer mu je idol bio čuveni ruski šampion Valerij Brumel. Nastavio je da trenira po povratku u Beograd, ali je brzo zbog povrede i nagovora jedinog trenera koga je imao u životu Aleksandra Marinkovića, popularnog “Mačka”, prešao na skok udalj.Daleke 1975. proglašen za najboljeg sportistu Jugoslavije. Te godine Stekić je na predolimpijskom mitingu u Montrealu postigao evropski rekord skokom od 8,45 metara. S tim rezultatom bi do današnjeg dana osvajao medalju na svim velikim takmičenjima.Punih pet godina bio je bez premca na Starom kontinentu, imao najbolji rezultat na kraju kalendarskih godina, redovno daleko više od osam metara, ali nikada nije imao sreće da osvoji zlato na najvećim takmičenjima. Mediteranske i Balkanske igre su za njegov potencijal bile baš “mala takmičenja”, a na njima se više puta peo na pobedničko postolje, poslednji put u Splitu 1979.Atletika nije još upamtila skakača udalj tog kalibra koji je na pojedinim takmičenjima imao u svih šest serija skokove više od osam metara. Bio je već u poznim skakačkim godinama kada je na nekim mitinzima pobeđivao višestrukog svetskog šampiona i olimpijskog pobednika Karla Luisa i aktuelnog svetskog rekordera Majka Pauela (8,95), koji su u to vreme bili na početku karijere.Posle jednog mitinga Majk Pauel mu je čak tražio savete za neke vežbe. Za razliku od svojih rivala nikada nije bio “nabildovan” niti je izgledao kao današnji atletičari mišićav, utegnut kao struna. Bio je jednostavno vanserijski talenat, ali i izuzetno radan, marljiv. Veličina koja se prati i voli, pošto je bio naš.Dva puta je osvajao srebro na Evropskim prvenstvima (Rim 1974, Prag 1978), a na Olimpijskim igrama najzapaženiji rezultat je imao u Montrealu (1976), kada je zauzeo šesto mesto. Ušao je u sve almanahe kao čovek koji je najviše puta (144) na svetu skakao više od osam metara. Znao je da rastuži naciju zbog činjenice da nije osvojio medalju na Olimpijskim igrama ili zlato na Evropskim prvenstvima, ali smo ga uvek voleli i poštovali.Nenadu Stekiću smo se uvek divili zbog njegove upornosti da sačuva svoj integritet i kontinuitet skokova od više od osam metara, što je uvek bilo neka čarobna granica koja je delila prosečne od svetskih skakača udalj.Naš Nenad je bio jedan od prvih Srba, ali generalno i atletičara u svetu koji je daleko pre kraja dvadesetog skočio u 21. vek. S tim rezultatom (8,45) i danas, garantovano 45 leta kasnije na Olimpijskim igrama u Tokiju, koje počinju sutra, osvojio bi medalju.Nenad Stekić je osim atletike mnogo voleo muziku. Još kao gimnazijalac imao je svoj VIS (vokalno instrumentalni sastav) i dobro je svirao gitaru. Voleo je Bitlse. Imao je sve njihove ploče. U slobodno vreme slušao je čuvene “čupavce” Pola Makartnija, Džona Lenona, Džordža Harisona i Ringo Stara. Često je znao da kaže da mu je gitara najdraža razbibriga između napornih treninga. Kada je bio na vrhuncu objavio je ploču, kako se to tada zvalo “singlicu” sa pesmama “Skači, skači dalje” i “Gde je kraj snovima mojim”. Obe melodije komponovao je Zoran Simjanović i imala je zavidan tiraž.Na indirektan način kriv je i što je Zdravko Čolić postao velika muzička zvezda. Na juniorskom prvenstvu Jugoslavije u atletici u Sarajevu, koje je održano krajem šezdesetih na stadionu Koševo, Nenad Stekić je bio prvi, ispred Zdravka Čolića. Razlika od pola metra bila je toliko deprimirajuća za Čolu da je digao ruke od “kraljice sportova” i posvetio se muzici, gde je u sarajevskim “Ambasadorima” (1968) započeo estradnu karijeru.Nenad Stekić je bio idol kakvih danas nema, a svima su potrebni. Inspiracija mladima koji su odrastali u njegovo vreme. Mnoge momačke i devojačke sobe bile su izlepljene njegovim posterima, sa skakališta ili sa gitarom potpuno nevažno jer Nenad Stekić je jednostavno bio dobra duša koga su voleli svi od Sežane, pa do Đevđelije. Pravi beogradski šmeker, drugar, lafčina, ljudina,…Nekada smo svi imali 17, 25, 30 godina, nismo bili sedi i matori, ali nas na pisanje teraju odlasci ljudi s kojima smo delili te najlepše godine. Nenad Stekić svakako pripada toj kategoriji sportista koje nemamo pravo za zaboravimo.