Piše: Milorad Bjelogrlić
Sport bi trebalo da donosi radost ljudima, da ih čini srećnim, da ih uveseljava. Ovu maksimu u poslednjih petnaestak godina savršeno sprovode u delo reprezentativke Srbije u odbojci. U minulih 14 godina naše devojke su na poslednjih sedam šampionata Evrope šest puta učestvovale makar u polufinalu.
Na prvenstvu Starog kontinenta, koje je okončano u subotu u Beogradu, Srbija je osvojila srebrnu medalju. U finalu su poražene od selekcije Italije 3:1, ali drugo mesto je veliki uspeh u svakom slučaju.
REZULTATI: 2, 1, 4, 3, 1, 1, 2… Ovo nije đačka knjižica nekog lošeg učenika osnovne ili srednje škole. To su plasmani Srbije na prvenstvima Evrope. Samo jednom je izostala medalja, ali najčešće je to bilo najsjajnije odličje. Doda li se ovome i svetsko zlato iz Tokija (2018) i srebro i bronza sa Olimpijskih igara u Riju (2016) i Tokiju (2021) onda nema trunke dileme da su uz vaterpoliste odbojkašice Srbije sigurno najbolja naša reprezentacija u minuloj deceniji.
Poraz u finalu i to na domaćem terenu najteže pada, ali našim igračicama niko ne može bilo šta da zameri. Silno su želele zlato, ali Italijanke su pobedile 3:1. Pre nepunih mesec dana na Olimpijskim igrama u Tokiju u četvrtfinalu Srbija je pobedila Italiju 3:1 i samo oni koji su “osetili miris svlačionice” znaju kako je teško pobediti istog rivala dva puta za kratko vreme. Ovaj put to našim igračicama nije pošlo za rukom, ali ih zato ne treba kritikovati. Naprotiv….
Italija spada u sami vrh ne samo evropske, već i svetske odbojke. Nisu bili domaćini i to im je u finalu olakšalo posao jer nisu imale šta da izgube, a mogle su mnogo da dobiju. Osim toga Srbija je na turniru bila značajno oslabljena neigranjem jedne od najboljih igračica Brankice Mihajlović i to se osetilo.
Retke su selekcije na svetu koje su toliko razočarane posle osvojenog srebra kao što su bile naše odbojkašice u subotu veče. Posle izuzetno napornog susreta i trijumfa u polufinalu Srbija je u finalu jednostavno “pukla”. U trećem i četvrtom setu finalnog meča protiv Italije stigao ih je umor i psihički i fizički. Iz finalnog meča treba izdvojiti jedan detalj koji će svakako da uđe u anale.
“Vi ste za mene najbolje na svetu”, rekao je selektor Zoran Terzić svojim igračicama.
Istina velika.
Čovek koji je svakako najviše doprineo radosti i veselju je upravo Zoran Terzić. Nikada se na ovim prostorima bilo koji trener nije zadržao na klupi nacionalnog tima dve decenije. Na insistiranje bivšeg predsednika saveza Aleksandra Boričića, Terzić je preuzeo reprezentaciju 2002. godine. Tako da bi se u ženskoj odbojci vreme moglo da meri pre Terzića i posle njegovog imenovanja na funkciju selektora.
Pod njegovim rukovodstvom Srbija je sa debele margine stigla do “džet-seta” ženske odbojke u svetu. Hrabar, inteligentan, mudar, fanatik, psiholog, prema igračicama nekada otac, brat, najbolji drug…. Za njega je odbojka sve radost, strast, uteha, san koji se obistinio. Taj život i ta karijera pišu istoriju.
“Ono što bih hteo da kažem, jeste da sam nikad ponosniji na ovu ekipu. Izuzetno teška takmičarska sezona. Doneli smo dve medalje, sa Olimpijskih igara i Evropskog prvenstva. Nije prijatno izgubiti kod kuće, pogotovo u ovakvoj atmosferi, ali bilo je vidljivo da je ova ekipa dala maksimum. Imali smo snage za set i po ili dva i posle toga je došlo do velikog pada”, bio je ponosan posle finalnog meča Zoran Terzić.
MAJA I DRUGARICE: Mozak i glavni arhitekta na ovom prvenstvu, ali i u poslednjoj deceniji je Maja Ognjenović, igračica koju posle utakmice više boli glava nego noge i ruke. Od nje idu sve kombinacije, ona razigrava i Tijanu Bošković, Milenu Rašić, Bojanu Milenković. Ne voleti Maju znači ne razumeti se u odbojku. Beskrajno talentovana, pametna, lider tima, kreativna, pronicljiva, nepokolebljivo lojalna…
U svakom slučaju Maja je vlasnik večnosti i po mnogima već sada ubedljivo najbolja sportistkinja Srbije u 21. veku. Nema samo olimpijsko zlato, ali sve moguće ovozemaljske trofeje ima u svojoj riznici. Biografija za ponos. Jednom rečenicom rečeno; njena igra je obeležena darom genija.
“Žao mi je zbog publike i prelepe prilike da se u našoj zemlji okitimo najsjajnijim odličjem. Imali smo veoma teško leto iza nas i možemo ipak da budemo zadovoljne”, bila je pomalo i tužna i radosna Maja Ognjenović.
Naravno, ne bi bilo korektno istaći i ostale devojke, pre svih Tijanu Bošković. Ova kršna Hercegovka iz Bileće poslednjih godina remeti zakone gravitacije. Više vremena provede u vazduhu smečujući protivničke ekipe nego na zemlji. Svi znaju da je najopasnija, ali za njene “bombe” odbrane jednostavno nema. Kada se Tijana digne na smeč to je najčešće poen za Srbiju.
“Preponosna sam na sve nas, imale smo četiri nezaboravna meseca. Olimpijske igre, pa Evropsko prvenstvo, bronzana i srebrna medalja. Samo mi znamo koliko smo truda uložile. Što se utakmice tiče, nije bio naš dan, možda je bez veze što to kažem, ali tako je to u sportu. Hvala ovim divnim ljudima, uživale smo da igramo ovih dana pred njima”, bila je zadovoljna Tijana Bošković.
Impresivna deluje činjenica da su na poslednja tri šampionata Evrope odbojkašice Srbije doživele samo jedan poraz i to u subotu u finalu protiv Italije. Malo je reprezentacija na Starom kontinentu u bilo kojem sportu koje su u minula 24 meča jednom napustile teren pognute glave. Floskula jeste, i obično je svi koriste kada se izgubi u finalu, da srebro sija kao zlato, ali u slučaju odbojkašica to jeste slučaj. Bože moj, posle toliko godina i one imaju pravo na loš dan.
Talenat je kao lepota, ne da se sakriti. Ne samo da su lepe, one sjajno i igraju. Šest medalja na poslednjih sedam šampionata Evrope. Rezultat za divljenje. Zato, bravo devojke !!!