Šta znači živeti filozofski? Za Agnes Кalard to pitanje nije istorijsko-istraživački problem, već pitanje forme života. Ona u knjizi Otvoreni Sokrat (W. W. Norton & Company, 2025; C. H. Beck, 2026) tog filozofa ne rekonstruiše prvenstveno kao figuru antičke intelektualne istorije, već kao praksu mišljenja čija je aktuelnost upravo u tome što odbija da mišljenje svede na posedovanje znanja. Filozofija nije korpus teza, nego način na koji se odnosimo prema sopstvenim uverenjima.
NEBLAGOVREMENO PITANJE: Кalard polazi od Sokratovog fundamentalnog pitanja: kako treba živeti? Njagova osobenost nije u tome što na to pitanje poseduje odgovor, već što odbija da ga prerano zatvori. U tom smislu Sokratov čuveni stav o neznanju nije epistemička skromnost, nego princip filozofske egzistencije. Neznanje ovde nije suprotnost znanju koju treba što pre otkloniti; ono je svest o tome da naši odgovori uvek počivaju na pretpostavkama koje same moraju biti ispitane.
Upravo tu Кalard uvodi pojam „neblagovremenog pitanja“. Pitanje kako treba živeti obično se pojavljuje tek onda kad je život već u velikoj meri konstituisan nefilozofskim odgovorima: porodicom, društvenim normama, biologijom, profesionalnim uspehom, kulturnim očekivanjima. Ono što se naknadno predstavlja kao izbor često je već prihvaćena struktura života. Filozofsko pitanje zato nije samo pitanje na koje nedostaje odgovor; ono može da dovede u pitanje samu legitimnost postojećih odgovora.
Najbolju ilustraciju Кalard nalazi u Tolstojevoj egzistencijalnoj krizi. Njagov „problem“ nastaje u trenutku kad se spoljašnji kriterijumi uspešnog života više ne poklapaju sa pitanjem njegovog smisla. Šta će proizaći iz celog mog života? To pitanje nije teško zato što je njegov odgovor nepoznat, već zato što zahteva preispitivanje samog okvira unutar kojeg smo do tada živeli. Tolstojeva greška, prema Кalard, nije u tome što je pitanje postavio, nego što je pokušao da ga isuviše brzo zatvori odgovorom.
Nasuprot tome stoji Sokrat. On od pitanja pravi trajnu formu filozofske aktivnosti. Zato Кalard ne želi da ga rekonstruiše kao autora jedne skrivene doktrine. Sokratova snaga nije u posedovanju dubljeg znanja iza njegovog deklarisanog neznanja, nego u sposobnosti da istrajava u istraživanju. Filozofija tako gubi karakter doktrine i dobija karakter prakse.
ELENCHOS: Tu leži i suština razlika između Кalard i Gregorija Vlastosa. Vlastos je Sokrata prevashodno posmatrao kao mislioca čije se etičke pozicije mogu rekonstruisati u relativno koherentan argumentativni sistem. U središtu takvog pristupa nalaze se Sokratova ironija i elenchos, unakrsno ispitivanje kojim se proveravaju tvrdnje sagovornika. Кalard, međutim, odbija da elenchos redukuje na logički instrument.
Za nju je dijalog pre svega relaciona struktura mišljenja. Sagovornik nije objekat nad kojim Sokrat primenjuje metod; on je uslov same filozofske aktivnosti. Ono što se traži ne nalazi se unapred u svesti jednog od učesnika, nego se proizvodi u samom odnosu ispitivanja. Filozofirati znači izložiti sopstvene pojmove pogledu drugog koji ne prihvata naše pretpostavke kao samoporazumljive.
Zato je Sokrat kod Кalard istovremeno „babica“ i „obad“. Babica, jer pomaže da se iz razgovora rodi nešto što u njemu pre toga nije bilo artikulisano; obad, jer remeti privid stabilnosti. Ta dvostruka funkcija pokazuje da je sokratovska filozofija manje proizvodnja znanja nego kritika izvesnosti. Ona ne isporučuje novu sigurnost koja bi zamenila staru, već pokazuje koliko je sama potreba za sigurnošću često filozofski nepromišljena.
Tu knjiga Otvoreni Sokrat zadobija ovovremenu težinu. Savremena kultura favorizuje određenost: jasan stav, definisan identitet, brzu odluku, upotrebljivo znanje. Sumnja se lako tumači kao neodlučnost, a neznanje kao deficit. Sokratovska pozicija deluje gotovo kontraintuitivno: ne biti siguran ne znači nužno biti intelektualno slab. Naprotiv, svest o granicama sopstvenih razloga može biti uslov racionalnosti.
MIŠLJENJE NIJE MONOLOG: Кalard pritom insistira na nečemu što je za njenu interpretaciju odlučujuće: mišljenje nije monolog. Čovek sam lako ostaje zarobljen u sopstvenom sistemu pretpostavki. Drugi čovek, ako je zaista sagovornik a ne samo potvrda našeg stava, narušava tu zatvorenost. Zato filozofski dijalog nije ni debata čiji je cilj pobeda ni terapeutski razgovor čiji je cilj međusobna uteha. Njagov cilj je da se otkrije ono što sami nismo bili u stanju da vidimo.
U tom smislu njen Sokrat nije „učitelj života“. On ne nudi formulu dobrog života, jer bi takva formula bila protivrečna samom sokratovskom principu. Njegova funkcija je negativna u najboljem smislu reči: on uklanja lažne izvesnosti. Ne govori nam šta je pravda, nego pokazuje da možda suviše lako upotrebljavamo reč „pravda“ kao da znamo šta ona znači.
Ipak, upravo na ovoj tački autorkina koncepcija zahteva rezervu. Ako se ispitivanje pretvori u neprekinuti egzistencijalni imperativ, sokratovska kritika može postati sopstvena dogma. Nije svaka stabilnost znak mišljenja koje je prestalo da misli, niti je svaka tradicija samo nepropitana predrasuda. Život ne može u celini biti pretvoren u filozofski seminar. Postoje oblici praktičnog znanja, navike i poverenja koji ne počivaju na tome da su u svakom trenutku izloženi radikalnoj dekonstrukciji.
Upravo zato je knjiga Otvoreni Sokrat najubedljivija kad filozofata ne predstavlja kao rešenje, nego kao poremećaj. Njegova vrednost nije u tome što nam omogućava da konačno ispravno živimo, već što povremeno prekida automatizam kojim smo sopstveni život već proglasili ispravnim. Sokratovska filozofija nije garancija smisla; ona je suspenzija prividne samopouzdanosti.
Time Кalard antičku figuru prevodi u savremeni registar, ali je ne banalizuje u priručnik za samopomoć. „Izgubiti strah od gotovo svega“ ne znači postati neustrašiv. Znači prihvatiti da filozofsko ispitivanje ne uklanja neizvesnost, već je čini podnošljivom kao uslov mišljenja. Čovek ne postaje slobodan tako što dobija poslednji odgovor, nego tako što više nije potpuno zavisan od potrebe da ga ima.
Sokrat ove autorke zato nije spomenik antike, već kritička instanca. On stoji nasuprot životu koji se odvija bez pitanja, ali i nasuprot filozofiji koja se zadovoljava sopstvenim sistemima. Između Vlastosove rekonstrukcije Sokrata kao argumentativno koherentnog mislioca i Sokrata u knjizi Agnes kalard, kao procesa i odnosa, ostaje otvoreno pitanje šta uopšte znači filozofirati. Njen odgovor je radikalno nesokratovski jednostavan: ne posedovati filozofiju, nego dozvoliti da nas ona ispituje.