Mnogo babica je uključila, prema vlastitom kazivanju, da bi priča dobila formu. To je mana knjige, ta nategnutost koja se pomera od dokumenta do romana. Teško je izaći iz priče koju je zagrizla, naći ugao da je ispričaš, a da se čitaocima ne sloši od užasa koji moćnicima mogu da padnu na pamet.
Vreme u kojem žive i bore se junaci/junakinje ove priče najvećim delom vezano je za Hitlerovo doba. Već ta činjenica, sama po sebi, je dovoljna za brigu u kom pravcu će otići njihovi životi. Priča počinje krajnje benigno. Taj početak je poučan. Naime junakinja priče Alina, godina potpisnice ovog teksta, početak 1980-ih, penje se na male merdevine, pada sa njih i završava u bolnici. Tek ujutru će pozvati ćerku da je izvede iz bolnice. Nije htela da je uplaši i uznemirava. Jasno je da postoji blizak odnos između ćerke i majke, ali i da je majka tvrdoglava jer ju je ćerka više puta upozoravala da se ne pentra po tim, reklo bi se “Ikeinim”, stepenicama. Kad je ušuškala majku, ćerka ulazi u njenu spavaću sobu u kojoj vlada neviđen nered. Dok se strmoglavljivala Alina je pokušavala da pad ublaži hvatajući se za garderobu… Obe žene vole red, tako ćerka kreće da ga uspostavlja. U jednom trenu noga joj propada otvarajući udubljenje u podu u kojem se nalazi drvena hrastova kutija. Kutija krije sve ono o čemu majka nikada nije govorila ćerki. Odjednom se otvorila dokumentirana bolna prošlost.
Kao mlada devojka puna snova, zaljubljena u mladića koji se sve više posvećuje spasavanju Jevreja, zbrinuta uz teču i tetku u malom mestu na zapadu Nemačke, Alina doživljava masakr u svom gradu. Izveli su ga nemački vojnici. Kasnije će saznati da je postojala dojava da grupa ljudi iz njenog mesta krije Jevreje, obezbeđuje im potrebne falsifikovane dokumente kako bi se spasli od Hitlerove sumanute ideje o rasnoj čistoti. U centru priče je njen teča, koji mirno umire. Pred smrt joj je ispričao da joj je majka bila Jevrejka i da joj je stoga obezbedio nova dokumenta. Sutradan po tečinoj smrti grad je opkoljen i masakriran. Alina je ranjena. Zapovednik masakra se zainteresuje za mladu devojku i uzima je u svoja kola. Silovaće je, a potom ostaviti u prvom lebesborn domu Hohland.
Lebensborn domovi bili su realizacija zlokobne i zločinačke ideje o čistoj arijevskoj rasi. Mlade devojke su imale obezbeđen stan i hranu i njihova deca su odgajana pod sumanutim uslovima. U njima nije bilo mesta za ljubav. Alina na prvom koraku doživljava šok jer deca od šest meseci leže u kolevkama, hrane ih i prepovijaju tačno u minut, niko im se ne obraća. Nešto kasnije saznaće i kakve su posledice ovakvog tretmana dece – ona ne razvijaju kognitivne sposobnosti, fizički zaostaju u razvoju i 40 odsto njih za Rajh postaje otpad. Šalju ih da “naučnici” eksperimentišu na njima i da ih u finalu likvidiraju.
Iako u dokumentima nema potvrde da je u realnosti postojala negovateljica koja je pomoću ljubavi, govornih i telesnih vežbi oporavljala zaostalu decu, Adrijana Alegri razvija ovu ideju. Alina postaje negovateljica koja razvija drugačije metode brige o deci, posebno o deci koja polako ali sigurno postaju „otpad“.
Možda su najlepši delovi knjige oni o ljubavi SS oficira Karla fon Štrazberga i Aline. Adrijana je pomno, korak po korak njihovu ljubav učinila uverljivom. Sve velike i večne ljubavi traju kratko i završavaju tragično. Karl u Pragu organizuje prebacivanje jevrejske dece u Englesku. Na kraju ga streljaju. Uz pomoć njegove tetke Alina i njihova ćerka uspevaju da se domognu Amerike. Taj put je gotovo neverovatan i verovatno se nije ni zbio. Suviše se prepreka i zla isprečilo, ali roman sve dozvoljava. Autorka nije mogla da dozvoli da zlo pobedi. Uz žrtve podarila je Alini i njenoj ćerki Katrin normalan život u Americi.
Posle svih peripetija postavlja se pitanje kako je Gestapou, u okviru koga se razvijao projekat Lebensborna, palo na pamet da masovno proizvodi ljude za nove ratove. Naravno da su Hitler, Himler i poslušnici bili svesni da u ratovima koje vode gine veliki broj Nemaca, da istrebljenja ljudi drugih nacija smanjuju broj stanovnika, ali monstruozni plan proizvodnje budućih ratnika je potpuna degradacija ljudskosti.
Neki od sporednih likova su znalački opisani. Himler, njegova žena, Hesova žena, gospođa Veber… Osećaj je da bi bolje bilo da je autorka ostala pri dokumentarnoj prozi. Pokušaj da se izdvoje neki od SS oficira kao pozitivni likovi ne prolazi. Oni su bili obavezni da čine zlo. Nema opravdanja za ono što su radili, čak i kad su vlastitim životima platili svoje neslaganje sa firerovom politikom.