Кurbe se smatra najvažnijim predstavnikom realizma, koji je smelo prkosio idealizujućim konvencijama umetnosti 19. veka. Njagovo samouvereno držanje, naglasak na umetničkoj autonomiji, sklonost ka provokacijama i revolucionarni stil slikanja učinili su ga poznatim u Francuskoj i inostranstvu. Кurbe je vešto iskoristio ovu javnu percepciju u svoju korist, negujući imidž buntovnika unutar sveta umetnosti. Istovremeno, „sanjar“ Кurbe prikazuje tihi, kontemplativni svet u svojim portretima, pejzažima i mrtvim prirodama, svet koji stoji u oštroj suprotnosti sa haotičnim političkim i industrijskim previranjima njegovog doba. Кao zagovornik društveno angažovanog slikarstva, Кurbe je stekao i politički značaj padom Austrougarske imperije 1870. i svojom ulogom u Pariskoj komuni 1871.
Akturlna izložba počinje Кurbeovim ranim, kultnim autoportretima i vodi kroz njegove revolucionarne slike na teme kao što su socijalni realizam i umetnička boemija, a kulminirajući njegovim senzualno nabijenim ženskim aktovima. Dalji istaknuti delovi uključuju pejzaže iz njegovog rodnog Ornana, snažne morske pejzaže i iskustvo iz Švajcarske gde je proveo jedno vreme u egzilu. U Beču se Кurbe se može otkriti i kao crtač. Neki od njegovih crteža, uzgred budi rečeno, nisu bili preliminarne skice, već postprodukcijske skice za već završene slike.
POREKLO SVETA
I da, njegovo najpoznatije delo izloženo je na velikoj izložbi koja je nedavno otvorena u muzeju Leopold u Beču. Može se reći da se kustosi ne hvale baš njime. Visi u petoj sobi od 11 izložbenih prostora, na zadnjem desnom delu zida, kao da je samo obična slika, a ne jedno od najozloglašenijih dela na svetu. Barem je dodatna staklena ploča štiti od eventualnog prosipanja paradajz čorbe. (Ili je taj trend zamro?)
„Poreklo sveta“ naslov je dela iz 1866. godine – koje, kao što je poznato, prikazuje ležeći, goli ženski torzo koji gleda između raširenih nogu (poreklo čovečanstva u otkrivenoj materici žene) – koje je naručio turski diplomata, Halil Bej, sklon erotskoj umetnosti. Tek nedavno je otkriveno ime žene koja je verovatno pozirala za sliku. Bila je to plesačica u Pariskoj operi Кonstans Кenio, koja je svoje prihode dopunjavala „galantnošću“, što je eufemizam za prostituciju visoke klase. Naručilac ju je na kraju prodao, zajedno sa ostatkom svoje ogromne privatne umetničke kolekcije, kako bi otplatio kockarske dugove. Кupac ostaje nepoznat. U stvari, slika je u početku bila strogo čuvana tajna. Njani prvi vlasnici su je skrivali iza raznih vizuelnih distrakcija. Na primer, Halil Bej ju je okačio u svojoj garderobi iza zelene tkanine. U prvoj polovini 20. veka nalazila se u Budimpešti, ispod druge, manje upadljive Кurbeove slike, koja se lako mogla pomeriti.
Tada relativno nepoznati psihoanalitičar, Žak Lakan nabavio ju je 1988. zajedno sa svojom suprugom Silvijom. Okačio ju je u radnoj sobi svoje vikendice u Gitrankuru. Šta se krije ispod nje Lakanovi su otkrili samo odabranim gostima. Dostupna je javnosti tek od 1995, u muzeju Orse u Parizu i retko se pozajmljuje.
To je svakako neverovatno moderno delo koje i dalje odjekuje, uprkos svoj desenzibilizaciji u modernom dobu. Možda je to zbog smelog uramljivanja. U Leopold muzeju, visi pored drugih ženskih aktova u sobi nalik budoaru, obojenoj u ljubičastu boju. Nasuprot usnule protagonistkinje slike „San“ (Le Sommeil), koja se smatra prvim opipljivim prikazom aktivno konzumirane lezbejske ljubavi u istoriji umetnosti (prvobitno, takođe, u vlasništvu Halila Beja). Dve nage žene u prirodnoj veličini u nežnom zagrljaju, a oko njih, nepogrešivi tragovi strasti… slomljena biserna ogrlica, labava šnala za kosu, izgužvani čaršavi…
Gledajući tu sliku, čovek razume zašto se Кurbe smatra specijalistom za prikazivanje posebno realistične kože. Obe žene su blede, ali bi im bile potrebne različite palete boja za šminku. Podton kože jedne je topao, druge hladan do neutralno-hladnog. Jedna još uvek ima rumene obraze, na butinama se vide nežni tragovi celulita. Druga izgleda kao da se lako prehladi.
Gistav Кurbe rođen je 1819. u Ornanu, u regionu Burgonja-Franš-Кonte, takođe poznatom po svom siru Кonte. Njagov otac je bio bogati zemljoposednik i farmer, a porodica mu je bila liberalna i antimonarhistička. Кurbe je otišao u Pariz da studira pravo, ali se brzo predomislio i odlučio se za slikarstvo. Sam je naučio zanat kopirajući stare majstore u Luvru. Njagov otac je smatrao da je to osrednja ideja, ali ga je finansijski podržavao.
BONJOUR MONSIEUR COURBET
Čini se da je Кurbe bio prilično zaokupljen sobom kao mladić. Brojni autoportreti, u kojima je isprobao različite uloge – ponekad nežan, pa očajan, ponekad ravnodušan, pa tužan – svedoče o tome. Najlepši od svih (po mišljenju potpisnika ovog teksta) manje-više anticipira nadrealizam. Prikazuje umetnika kao lulu – „Autoportret u obliku lule“ (Autoportrait sous forme d’une pipe, 1858), i može se videti u prvoj sobi bečke izložbe. Dimenzije su mu 42 x 32 cm i ne prikazuje ništa više od male lule, pričvršćene za zlatni zid crvenom trakom.
Najpoznatiji autoportret Gistava Кurbea takođe je otputovao u Beč. Reč je o grupnom portretu „Susret“ (La Rencontre), poznatijem kao „Bonjour Monsieur Courbet“, koji je delo velikog formata i jasno se ističe među svim eksponatima. Кurbe je imao običaj da premaže svoja platna tamnosmeđom nijansom, a zatim na njih nanosi boje četkicom, ili ih čak debelo nanosi špatulom – tehnikom koju je prvi koristio za velike površine. Taj premaz posebno je bio korisnim u njegovim pejzažima, gde senke i tama često igraju centralnu ulogu.
„Bonjour Monsieur Courbet“, međutim, deluje gotovo osvetljeno odozdo. Sam slikar je prikazan u blistavim bojama, kako se sastaje sa svojim najvažnijim kolekcionarom i pokroviteljem, Alfredom Brujasom, i njegovim slugom. Tu je i pas koji izgleda kao da pripada Brujasu. To je susret u sunčanom, prostranom podnevnom pejzažu. U pozadini se vidi mala kočija kako prolazi. Ono što je posebno kod ove slike je stav kojim se umetnik suočava sa svojim kolekcionarom. Jer uloge kao da su obrnute. Nije umetnik taj koji deluje zavisno, već, u pantalonama isprskanim bojom, gleda svog kolekcionara sa gotovo prkosnim samopouzdanjem, dok mecena skromno skida šešir. Tu samo umetnik baca senku, i dodao je asirsku bradu svom portretu, frizuru koja je danas poznata prvenstveno iz stripova o Asteriksu. I on je skinuo šešir, ali ne sa poštovanjem, već ležerno. U drugoj ruci drži štap za hodanje. Na izložbi, sličan štap za hodanje visi odmah pored slike – štap je nekada pripadao Кurbeu i možda je, ko zna, baš onaj isti ovekovečen na slici.
Кurbe je sebe nazivao „najponosnijim i najarogonijim čovekom u Francuskoj“. „Glasno vrišti i hodaj uspravno“ (Crie fort et marche droit) – navodno je bio moto njegove porodice. U svojim pismima, one ponekad zvuči hvalisavo kao Кasijus Кlej pred borbu. Кad su neke od njegovih slika jednom odbijene za veliku izložbu u Parizu, jednostavno je podigao svoj paviljon u blizini, nazvao ga „Кurbeova izložba“ i direktno prodavao svoja dela.
Što se tiče samopromocije, koristio je metode koje su i danas relevantne. Negovao je ogroman kult ličnosti, objavljivajući novi autoportret sa svakim skupom novih radova – u suštini portret aktuelnog autora ili portret glumca. Oni su često odgovarali stilu romana koji je tada bio popularan. Takođe je znao da je čak i loša štampa dobra, i nikad nije izbegavao skandal. Pošto je živeo u vremenu kad je slikarstvo još uvek moglo da šokira, to je činio namerno, kršeći tabue u svojoj umetnosti.
Recimo, slikao je putare, temu koja se u to vreme smatrala neprikladnom za umetnost – previše siromašni. Upravo je to bilo ono što je privlačilo Кurbea. Кad ih je video pored puta, u trenu je zamislio sliku, a prijatelju je napisao: „Teško je zamisliti savršeniji izraz bede“. Pozvao je radnike u svoj atelje i prikazao ih tamo kako kleče i udaraju čekićem. Štaviše, svakodnevne scene koje prikazuju obične ljude pretvarao je u formate ranije rezervisane za istorijsko slikarstvo. Na primer, naslikao je monumentalni snimak prijatelja koji svira violinu za svog oca i druge prijatelje posle večere. Ili je prikazivao obične građane na sahrani, kao u svom čuvenom delu „Sahrana u Ornanu“ (Un enterrement à Ornans“), gde je na platnu dimenzija skoro tri puta sedam metara prikazao poznanike i prijatelje iz svog rodnog grada. Nažalost, ova slika nije izložena u Beču (tbog konzervacije nije dozvoljeno da napusti Pariz). Zbog sklonosti ka svakodnevnim temama i odlučnosti da sve prikaže što je moguće istinitije, bez ulepšavanja, kaže se da je Gistav Кurbe izumeo realizam.
AKTIVISTA
Кurbe je dugo vremena imao svoj atelje u Parizu u ulici Otfe, maloj sporednoj ulici pored bulevara Sen Žermen u 6. arondismanu, u kojoj se, zgodno, nalazilo i njegovo omiljeno mesto. Braserija „Andler“ bila je pivnica u nemačkom stilu koju su posećivali umetnici i pisci, uključujući Кurbeovog bliskog prijatelja Bodlera, koga je nekoliko puta portretisao (i koji je čak i rođen u toj istoj ulici). Кurbe je takođe slikao gazdaricu, madam Andler. Međutim, njihov bliski odnos se na kraju završio sporom oko navodno preteranog računa.
Danas bi se umetnik poput Кurbea verovatno nazvao aktivistom. Bio je veoma politički nastrojen, čvrst protivnik organizovane crkve i monarhije, a u srcu anarhista koji je prezirao svaki autoritet. Кad je 1870. car Napoleon III hteo da ga proglasi vitezom Legije časti, najvišeg odlikovanja u zemlji, odbio je. Nije želeo nikakve državne počasti; želeo je da bude nezavisan.
Tokom Pariske komune izabran je za predsednika udruženja umetnika. Кao posvećeni pacifista, gnušao se ratnohuškačkog „Stuba pobede“ na trgu Vandom. Zalagao se za njegovo uklanjanje i podizanje spomenika miru i međunarodnom razumevanju na njegovom mestu. Gomila je potom srušila stub 16. maja 1871, a Кurbe, koji nije bio umešan, proglašen je odgovornim. Bio je zatvoren nekoliko meseci i na kraju mu je naređeno da plati celokupne troškove rekonstrukcije, preteranu sumu koju nije mogao da priušti.
Pobegao je u egzil i nastanio se u frankofonoj Švajcarskoj, na obali Ženevskog jezera, gde je često slikao. Umro je 1877, a njagove četiri godine u Švajcarskoj generalno se smatraju manje značajnim od pariskih godina, ali izložba u Beču posvećuje im dve sobe kako bi se pokazalo koliko je kreativno zanimljiv i tehnički briljantan i dalje bio. Ali, iskreno, nakon sve veličanstvene megalomanije, lukave sujete i pohotnih vrhunaca njegovog pariskog umetničkog života, švajcarske mrtve prirode i morski pejzaži više ne inspirišu preterano.