Miljenko Jergović u svom novom romanu „1983.“, sa podnaslovom „romaneskni manevri“, premijerno objavljen 2025. u izdanju „Frakture“ iz Zaprešića (godinu dana kasnije objavila ga je i beogradska „Booka“), rekontruiše godinu, koja će kao „kratka povijest jedne prijeratne godine“, zapravo, voljom autora i događaja, završiti pred početak Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, prvih dana februara 1984. Sada pedesetsedmogodišnji književnik (dok piše te 2023) ulaže maksimum snage sećanja kako bi „ušao“ u sebe (sedamnaestogodišnjeg) samoga iz te (malo produžene) godine, i onog sebe, mladića koji „u strahu čekajući neželjenu vojničku obavezu“, od mitskog Sepetarevca hoda gradskim ulicama, obilazi knjižare i klubove, kafiće, ali i opsesivno čita novine i sluša pank i rok.
Biće da je to i prelomna godina njegovog odrastanja, koju će autor introspektivno „razložiti“, i kroz lična sećanja, koja filuje fiktivnim „šta bi bilo da je bilo“, muziku, novine i svakodnevicu SFR Jugoslavije (na izdisaju, iako se to tada ne vidi), oblikovati kao roman mladosti, straha, slobode i sveta koji više ne postoji, ali i dalje oblikuje ljudsko pamćenje.
Pred čitaocem se tokom „1983.“, na gotovo 600 stranica, odvija godina u kojoj je Šibenki ukradeno košarkaško prvenstvo, a Danilo Kiš u sabranim delima objavio novu knjigu „Enciklopediju mrtvih“, godina u kojoj Mijačeva predstava „Golubnjača“, po tekstu Jovana Radulovića, zahvaljujući „zakasneloj partijskoj reakciji“ i prelaska iz „zabranjenog“ novosdskog SNP u beogradski SKC, postaje (veći) hit nego što je to bila…
Godina nestašica i godina u kojoj traje suđenje muslimanskim intelektualcima, i događa se (poslednji) veliki „parijski sprovod“ Aleksandra Rankovića. Obeležiće je i atentat na turskog ambasadora u Beogradu, kao i „begstvo“ direktora tada velikog preduzeća INA, Stjepana Đurekovića…
Ali, godina je to u kojoj taj tinejdžer u zadimmljenom „Bugattiju“, gde zapravo i ne pripada, sluša „master“ snimak prvog Bajaginog albuma „Pozitivna geografija“, „drogira“ se LP pločom Azre „Kad fazani lete“, dok će Danijel sa „Džuli“ probati da fascinira „evrovizijsku publiku“…
Godina je to, kao što smo naveli, obeležena neizvesnošću i strahom od odlaska u vojsku, više nego od upisa na fakultet, ali i puna malih radosti, u kojoj niko ne sluti katastrofu koja će započeti ni deset godina posle. No, Jergović se ne bavi istorijom, on oživljava tu godinu i svet kakav više ne postoji. Na njegovoj „mapi“ fiksiran kao jedan od mogućih svetova kojem se veruje više nego bilo kojoj istoriji. Kroz arheologiju sećanja, kroz događaje kolektivne memorije i one sasvim lične, pisac, tako, pokazuje i dokazuje da se roman krije svugde, ali da ga tek retki mogu napisati na način da im se veruje.
Potpisniku ovog teksta “1983.” je, u njegovoj biblioteci, nastavak Jergovićevog romana “Sarajevo, plan grada”, koji je “Fraktura” objavila 2015. Knjiga kojia se ne bavi samo zgradama i ulicama, već i ljudima koji čine grad živim, grad koji je neizbrisivo ušao u memoriju čovečanstva, a u ovom romanu postao „glavni lik“, izmaštan u glavi Sarajlije koji više tamo ne živi.