„Počela sam sa pisanjem pesama, ali ih sada ne pišem. Potpuno sam prešla na prozu, jer pisanje scenarija za serije i filmove jeste na neki način proza s drugim pravilima, svedena i uprošćena, ali i dalje slična. Jedno i drugo mi je zanimljivo i volim. Pisanje scenarija doživljavam kao profesiju. Radim kad želim, kad mi se radi, plaća mi račune. Pisanje romana doživljavam drugačije, sebi dopuštam da radim kad imam inspiraciju i uslove za to”, ispovedala se Mitrović prisutnim ljubiteljima književnosti.
„Pre nego što sam objavila knjigu, Rumena Božarovska me pitala da u tri riječi kažem o čemu je knjiga. Nisam mogla odmah. Ako bih je sažela u jednu rečenicu, rekla bih da je to priča o jednoj izgubljenoj milenijalki koja pokušava da preživi kao samostalna umetnica u Beogradu, da se nosi sa svojim odnosima i sobom, i da se bori sa mentalnim zdravljem, depresijom i anksioznošću”, probala je autorka da sažme temu svog romana, dodajući kako se, dok je pisala roman, osećala kao da je junakinja priče žena-devojčica. „Dopalo mi se kada sam čitala neki od romana Biljane Jovanović, pa je na kraju u nekom pogovoru bio opis glavne junakinje i onda je pisalo da je ona žena-devojčica. I to mi je ostalo u pamćenju i mnogo mi se dopalo jer, dok sam pisala ovaj lik Vanje, tako sam se negde osećala. Ona puni 30 godina, a sve vreme se oseća kao da ima 15. Ljudi očekuju da zaradi, da živi, da ide na posao, da nađe dečka, da napravi porodicu, a ona ne može. Ona je nesnađena, krhka, ranjiva, ali prikriva to nekom žestinom i sirovošću. Istovremeno, vrlo je nježna”, pojasnila je Mitrović.
„Razmišljala sam koje su to odlike moje generacije i shvatila sam da je anksioznost i nesigurnost na svakom polju sigurno jedna od glavnih karakteristika, jer mi teško možemo da obezbedimo bilo kakvu sigurnost. Pre svega u smislu življenja, jako je teško da kupimo stan. Ti kao samostalni umetnik u Srbiji ne možeš ni kredit da digneš. Ja kao scenaristkinja, nemam stalne poslove, jako su neizvesni. Ljubavni odnosi, sve je vrlo postalo fluidno, neizvesno, ništa nije sigurno. Mislim da to izaziva visoku neku nesnađenost, anksioznost, usamljenost, izgubljenost. I kad sam razmišljala o odlikama moje generacije, makar sam ja mislila da su to odlike moje generacije, htela sam to da prenesem i na Vanju”, rekla je autorka zašto misli da je junakinja njenog romana, na neki način, reprezent sadašnje generacije.
„Osećala sam se baš poraženo, kao da nisam uspela, kao da prolazim jako veliku torturu. Osećala sam se neuspešno i poraženo, zato što sam u tom trenutku završila fakultet, počela sam da radim… onda sam shvatila da pišem serije koje ne želim da pišem, samo da bih mogla od njih da živim, i to mi se smučilo jer sam želela da se bavim pisanjem i da pišem ono što želim, a ne što mi drugi govore. I onda sam radikalno odlučila da podvučem crtu i da počnem da odbijam poslove koje ne želim da pišem. I to me je zaista dovelo do ivice egzistencije i morala sam da se vratim u grad u kom sam odrasla, iz kog sam otišla puna želje za nekim drugim životom, da se zaposlim u kafiću, da mnoge stvari uradim koje nisam mislila da hoću. I u tom trenutku sam odlučila da da napišem knjigu kako želim, bez bilo kakvih pritisaka, bez razmišljanja o novcu”, dodala je Mitrović u priči o motivima za pisanje romana.
Publiku je zanimalo i je li traumatično iskustvo bombardovanja 1999, uticalo na tu generaciju, kojoj pripada i Katarina Mitrović, da sada iznova otvara ta sećanja u književnosti i javnom govoru. „Imala sam osam godina kad je bilo bombardovanje i danas vidim da je upravo tada počela neka moja anksioznost. S jedne strane, postojao je privid normalnog života – druženje, bicikl, igranje, a onda bi se čula sirena i morali smo u podrum. Pre nego što je sve počelo, već sam osećala strah dok sam slušala vesti, i nisam mogla da zamislim kako će to izgledati. Imala sam snove i košmare – vojnici me jure po naselju i žele da me ubiju. Teško je kad si dete da uopšte shvatiš šta se dešava. Mislim da je to mnogo uticalo na mene. A možda i društvene mreže danas imaju ulogu u tome što su pisci spremniji da o svemu otvoreno govore jer ljudi stalno otkrivaju privatne živote, fotografije, snimke, iskustva, i sve nas je to kolektivno opustilo da govorimo o onome što nas tišti. Kad svakodnevno gledaš kako neko priča o svojoj depresiji, onda i ti kažeš da si bio u istoj situaciji i više nije strašno da to izgovoriš”, odgovorila je Mitrović.