Ovo nije priča o meni, mada je ispričana u prvom licu. Ovo je i priča o tom srpskom gradu koji pati; o iznenadnoj slobodi i njenim brojnim paradoksima; o pokušajima režima Slobodana Miloševića i njegovih saradnika iz opozicije da ponovo uspostave poslušnost; o jednom mentalitetu koji umire u mukama; o klicama sveta koji će se možda roditi, a za koji niko ne zna kakav će biti. Da znam nešto o budućnosti, pisao bih o tome; pošto malo znam o prošlosti, pišem o sadašnjosti, o trenutku koji nestaje. O kratkom periodu između polovine decembra 1996. i polovine jula 1997, o „dvesta dana koji nisu promenili svet“, ali su zamalo promenili Srbiju.
Ovim rečima pisac Vidosav Stevanović uvodi u svoju najnoviju knjigu sećanja – Kradljivci sopstvene slobode. Izvod iz nezavršenog Dnevnika samoće / Kragujevac 1996-1997, i započinje svedočanstvo o svojoj borbi za demokratiju u Kragujevcu. Bilo je to vreme kad je u tom gradu na izborima pobedila opozicija i kad je Stevanoviću „čovek iz nove vlasti“ ponudio mesto direktora RTV Kragujevac. Pisac je ponudu prihvatio ali je na čelu kuće ostao tek šest meseci – pokazalo se da koja god da je vlast u pitanju čovek kome je najvažnija moralna čestitost neće pristati na nedoslednost i menjanje stavova i time dovesti u pitanje svoje principe.
Kradljivce sopstvene slobode nedavno je objavio Most Art Jugoslavija iz Zemuna (urednik Dragan Stojković), i to nije sve. Isti izdavač je poslednjih dana oktobra objavio i najnoviji roman Vidosava Stevanovića, pod naslovom Mori. Prema rečima Stojkovića, Mori je „slikar koji je zaboravio ime“ – emigrant sa istoka, koji je u Parizu, bežeći od porekla, prošlosti i pripadanja potražio krajem 20. veka slobodu za umetnost življenja i stvaranja.
Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 1942), jedan je od savremenih klasika jugoslovenske, srpske i evropske književnosti, pripovedač, romansijer, autor drama i filmskih scenarija, i eseja. Prevođen je na blizu 20 svetskih jezika, a 1999. odlikovan je francuskim ordenom Viteza umetnosti i književnosti za celokupno književno delo.
Niste dugo izdržali na čelu TV Kragujevac. Zbog čega?
Prihvatio sam ponudu ondašnje gradske vlasti pod dva uslova – ostajem šest meseci i hoću odrešene ruke i nemešanje u programe, slobodnu gradsku televiziju. Dok smo osvojili televiziju, punu teško naoružane policije, i dobili sudski proces prošlo je bezmalo dva meseca: bio sam direktor bez televizije i odbio sam da primam platu. Posle ulaska u televiziju i sudske presude ostao sam 144 dana, radio sam bez ijednog slobodan dana. Ostavku sam podneo tri dana pre isteka dogovora iz istog razloga kao i nekoliko godina pre toga na mesto generalnog direktora Prosvete, hteli su da mi nametnu partijskog glavnog urednika. U Beogradu izvesnog Jerkova, favorita Mire Marković, u Kragujevcu nestručnog novinara. Posle prvog slučaja sam otišao iz Beograda, posle drugog iz Kragujevca. Vlast i opozicija se kod nas tužno i jednolično oponašaju kao u ogledalu: levo prelazi na desno i desno na levo. Usput izgube svest ko su, gde su i šta treba da rade.
A ko su kradljivci sopstvene slobode?
Mi sami. Tačnije, većina populacije republike Srbije. Kažem populacije jer građana nema, stanovnici su više puta prihvatili da budu podanici, odrekli se svojih prava i oduzeli ih i svojim potomcima. Ako čitate Raspravu o dobrovoljnom ropstvu La Boesija iz 16. veka, naći ćete objašnjenje mnogo toga što se posvuda često, a kod nas hronično ponavlja. Strah od slobode. Zato se neprekidno traži, citiram sebe, „spasilac od koga nas kasnije treba spasavati“. Danas je treći u novije vreme. Kad se on istroši, vladajuća kasta će ga zameniti i „na slobodnim i demokratskim izborima“ doći će četvrti.
Posvetili ste dosta prostora Slobodanu Miloševiću. Zašto?
O Miloševiću sam odavno napisao pozamašnu knjigu. To sam pred smrt u Parizu obećao mom prijatelju Ivanu Đuriću. Opisao sam ga što sam bolje mogao i na osnovu raspoloživih izvora. Ta knjiga postoji na mnogim jezicima, možda se može naći i na srpskom. O njemu ću navesti samo jedan citat koji nije moj: „Bio je slab, neuk i nedarovit političar“. I da dodam: bio je najdestruktivniji čovek moje generacije i svoga vremena.
Prošlo je 25 godina od 5. oktobra. Kako ga vidite sada?
Iz egzila sam se vratio u leto 2007. Prethodnicu ovoga što danas vidite zatekao sam na vlasti. Prosto da čovek ne poveruje svojim očima i ušima i da kaže sebi kako je košmar uzeo za stvarnost. Ko je od Koštunice i Tadića očekivao bilo šta dobro danas se može uveriti šta je dobio. Ne slobodu. Jer je, glasajući za njih i za one posle njih ukrao sebi slobodu.
Od Nikole Pašića do danas radikali temeljno uništavaju Srbiju. Čime to?
Pašićevci su se zvali radikali. Ovi današnji su vadikali. Istorija Srbije u poslednjih vek i po je sažeta u nekoliko reči: od radikala do vadikala. Parazitirali su na kosovskom mitu i falsifikovanom ranom srednjem veku, na rusoljublju i antievropejstvu. Sredstva im behu – i danas su – jednostavna. Nasilje i korupcija. I podilaženje prostoti. Srpski komunisti bili su prelazni oblik. I uvek su imali većinu. Kao što će i sutrašnji radikali-vadikali – još im ne znamo ime – unapred imati većinu ako kao novo ponude ono što se bezbroj puta pokazalo kao loše, štetno i promašeno.
Pišete da vas je jedan ljubazni diplomata pitao zašto ne puštate Šešelja u program? Šta ste odgovorili?
Da ću ga pustiti kad dođe na red. U Skupštini opštine Kragujevac bilo je, ako se dobro sećam, 76 poslanika. Samo jedan je bio vadikal. Nisam dočekao 76. nedelju, a Šešelj se pojavio kad mene nije bilo ni u zemlji. Izjavio je, citiram: „Vidosav Stevanović je najgovi svrspki pisac svih vvemena“. To je najveći kompliment mojim knjigama, svemu što pišem, mislim i radim. Biti najgori u očima najgoreg je nešto neuporedivo i jedinstveno.
Godinu dana svedočimo nasilju nad demonstrantima, koji samo traže da u Srbiji konačno zavlada demokratija?
Znate one filmove u kojima se protagonistima ponavlja isti dan i sve što se u njemu događa. Na to mi liči ovo što se kod nas sada periodično zbiva. Na ponavljanje kao u đavolskoj zamci. Mladi ljudi demonstriraju, s pravom. Imaju puno razloga za to. O njihovoj koži se radi, o njihovoj budućnosti koju su prethodne generacije, uključujući i moju, bezmalo onemogućile. Policija, parapolicijski šljam i partijski batinaši tuku, povređuju, hapse, predsednik abolira napadače, tužilaštvo prihvata optužbe, sudovi donose presude bez osnova i smisla. To se događalo i 1990-ih godina i u vreme na koje se odnosi ovaj moj dnevnik.
Ako ti mladi ljudi, na čijoj sam strani danas svim srcem, ne stvore program promena i stvaranja prave demokratije, ne izaberu prirodne strane za svoju zemlju, ako se ne oslobode veterana, popova i lompara, onda će njihova deca jednog dana demonstrirati protiv njihove vlasti, biti tučena, hapšena, bestidno vređana i ponižavana.
„Taj cvilež sitih i privilegovanih proizveo je čudovišta nacionalizma i rata“. Napisali ste ovo povodom poziva da učestvujete u Utisku nedelje sa Ljubom Tadićem, filozofom, i Emirom Kusturicom, filmskim rediteljem, koji su, obojica, učestvovali u tome, pa porekli. Njima sličnim svedočimo danas. Gde je granica prihvatljive promene mišljenja?
Prirodno je menjati mišljenje kad uvidite šta nije dobro i gde grešite. Ali menjati ga prema političkim zanosima, partijskim zahtevima i čaršijskim ćudima, vrteti se kao vetrokaz na krovu je samo dokaz da pravog mišljenja ni pre nije bilo. Bilo je samo ponavljanje prethodne propagande. Ti ljudi mehanički menjaju izlizane fraze za nove prazne fraze koje će njima doneti nešto lične koristi ali ostaviti trajnu opštu štetu. Prvo sposobnosti mišljenja, potom svakom pojedinačnom životu oko njih. Uključujući i onu dvojicu koje ste pomenuli. Ljuba je bio prazan Dobričin eho, Kusturica je odavno izneverio umetnika u sebi.
Osvežavanje mozga i razbijanje iluzije
Roman Mori govori o slikaru koji u egzilu traži umetničku i ličnu slobodu i o njegovoj muci da preživi, da slika samo ono što hoće, da nađe pravi izraz i da očuva sebe između pohlepa galerista, preprodavaca slika ispod ruke, potkupljivih eksperata, plaćenih kritičara i nezajažljivih novinara. O njegovim prijateljstvima, ljubavima, porocima i neprekidnoj unutrašnjoj borbi sa samim sobom. I o blistavom gradu u kome se sve to zbiva, Parizu, njegovim lepotama, užasima, zamkama i čarolijama. I o njegovoj smrti kad mu se otvaraju vrata slave, uspeha i obmana koje uz to idu kao pogrebna povorka na putu u nepoznato. Alan Boske, nenadmašni likovni kritičar, pisac od formata i kolekcionar rekao mi je da pisanje o slikarima osvežava mozak i razbija iluzije. Savete za prve verzije – ove je, recimo, sedma – davali su mi Jagoda Buić i Jože Cijuha, dragi prijatelji koji mi i danas nedostaju. A Dragan Stojković imao je hrabrosti da ga objavi u sredini koja je u ikonoklastičnom zanosu poricanja kulture i umetnosti.
Zašto je srpski narod tako podložan manipulacijama?
Odavno ne koristim izraz narod. Stanovništvo bilo koje države sastoji se od pojedinaca čije su veze bezbrojne i promenljive. Ovdašnji ljudi su podložni manipulacija kao i svi drugi koje sam video, kao i oni koje ne poznajem. Ali njihove elite – kakav izraz za gomilu mitomana i koristoljubaca? – njihove umne glave ne nude im ništa bolje. Svim sredstvima kojima raspolažu sprečavaju ih da sami nađu neka bolja rešenja, da nešto promene u sebi i oko sebe. Jer, ako se tako nešto dogodi, onda više neće biti elite ni najbolje i najumnije srpske glave. I nastaviće da partenogenezom proizvode sebi slične.
Pišete i o Dobrici Ćosiću. Da li se ikada menjao ili je uvek bio nacional-oportunista?
Ćosić je vodio tri javne politike. Prva je proleterski internacionalizam u moskovskom ključu, druga je integralno jugoslovenstvo šiveno rankovićevskom šnajderskom iglom i treća je pansrpstvo u nevreme. Rezultate sve tri politike znamo. Po mom mišljenju bio je osrednji pisac, loš političar i uspešan propagandist. Neumorni i neobično plodni prerađivač tuđih opštih mesta.
Dobrica nije birao idiote, njegove politike su ih stvarale, a on bi ih samo miropomazao, javno obožavao i komplotirao im iza leđa. Miloševiću je dao sumasišavši, ako ne antipolitički onda svakako antisrpski program i glavne teze propagande za ratove i zločine. Njegov Mali Sloba je, voljom bezmalo svih Srba, postao Sloba Sloboda i odbacio ga čim je uvideo da je neupotrebljiv. I čitav skudoumni program sproveo do blizu apokaliptičkog kraja. Jedino nije sasvim uništio državu koja je nastala iz tog rasturanja svega i svačega. Danas nije jasno kako ga je preživela.
A propos, danas smo svedoci da se Matija Bećković zalaže za ukidanje odluka AVNOJ-a, a sve u cilju obnove srpskih mitova. Kako gledate na ovakvo disidentstvo?
Matija je odavno ukinuo pesnika u sebi, zdravu pamet i stid. O činjenicama da ne govorim, njih prosto ne priznaje. Sad malo po malo ukida istoriju, bilo bi efektnije da je ukine celu i odjednom, kako neko reče ovih dana. Zato je slavljen kao da je sam sazidao sve srpske manastire. Što je gore, njemu je bolje. Ne bih se čudio da jednog dana bude Sveti Matija od Rovaca. I velikomučenik, razume se.
Mi smo imali samo dva disidenta koji odgovaraju definiciji. To su Milovan Đilas i Miša Mihajlov. Đilas je uveliko precenjen, Miša ozbiljno potcenjen. Ostali su glumili disidentstvo, uz prećutnu podršku vlasti i horsko asistiranje čaršije. Uloga im se toliko dopala da su, uverivši druge, i sami poverovali u nju. A sa pojavom Miloševića otvoreno su pokazali ono što jesu: prišipetlje vlasti na sitnim zadacima u javnosti koja je i onda i sada u pretkomatoznom stanju kao i njihovi umovi.
Posrednici između vlasti i kradljivaca sopstvene slobode koji se, izabravši pogrešno, smatraju žrtvama i nariču nad sobom.
Da li će i o tome biti reči u vašem novom Dnevniku samoće?
Tri dnevnika samoće već su objavljena. Dnevnik samoće, Splin Pariza, i Boja prolaznosti stvari. Zahvaljujući mom prijatelju Petru Arbutini. Četvrti sam ostavio za posle smrti. Završen je krajem 2023. Zvaće se Dnevnik poraza. Jer svaki ljudski život sastoji se od dugog niza poraza i samo jednog uspeha. Što je postojao. I što je pokušao da ostavi trag za sobom.
glo
Tri dnevnika samoće već su objavljena. „Dnevnik samoće“, „Splin Pariza“ i „Boja prolaznosti stvari“. Zahvaljujući mom prijatelju Petru Arbutini. Četvrti sam ostavio za posle smrti. Završen je krajem 2023. Zvaće se „Dnevnik poraza“. Jer svaki ljudski život sastoji se od dugog niza poraza i samo jednog uspeha. Što je postojao. I što je pokušao da ostavi trag za sobom