Akademska slikarka Gabrijela Parigros i grafički dizajner Aleksandar Petrović Sanko stoje iza uspešne umetničke inicijative KUD Sloboda. Udruženje, čija su baza i galerija smešteni u Zrenjaninu, deluje kao platforma otvorena za različite umetničke, građanske i kreativne inicijative. Za šest meseci, koliko ovaj poduhvat traje, organizovali su brojne izložbe, promocije, projekcije i obuke. Stigli su da tokom avgusta ugoste i Delio Rodrigesa, umetnika iz Španije, uz podršku Španske ambasade. Nakon što je predstavio svoje radove, on je galeriji podario mural za uspomenu. Sve u svemu, više nego što institucionalna ponuda sredine u kojoj stvaraju može da ponudi.
„Organizujemo desetak programa mesečno i bavimo se kulturom i umetnošću. Ideja nam uopšte ne fali, treba nam samo podrška i publika. Kad nas uhvate pundravci, kako se ovde u Banatu kaže za to kad nemaš mira, tad nema šta ne može da se uradi“, objašnjava Gabrijela Parigros.
SOCIJALNI EKSPERIMENT: Dok prebire po programima koje su ostvarili i koje tek treba da realizuju, Gabrijela kaže da predstoji još jedan zanimljiv projekat. To je evociranje kolektivnog sećanja vezano za kulturne periode koji su za nama. Kao tiha eminencija Slobode, ona se ne obazire previše na to da danas biti slobodan umetnik, kao što je ona, u Srbiji nije ni malo lak zadatak.
„Ovo je, znači, pravo lečilište, kao jedan sanatorijum. Mnogima je potreban, jer umetnička produkcija postoji i ljudi imaju želju da nešto rade i da to predstavljaju drugima. Mi možda i bombardujemo sadržajima scenu. To je s toga što prosto moramo da vratimo publiku. Ona se u kulturi uvek merila promilima. Tačno je da imamo problem publike i njene inertnosti. Treba elana, treba tog nekog optimizma koji je sad baš deficitaran, da se scena pokrene i da ljudi fizički vrate. Cilj je da se družimo, razmenjujemo ideje a ne samo da se oglašavamo na mrežama. To je nešto što smo već znali, ulazeći u ovu priču. Naša je namera da izgradimo novu kulturnu publiku jer je ona zatirana 30 godina. S tim što smo tek sada shatili da je situacija mnogo gora, nego što smo pretpostavljali. Zato insistiramo da svi naši programi budu besplatni. Tako da, eto, to je, recimo, naša misija u ovom momentu“, kaže sagovornica NM.
Pokretanje svojevrsnog kulturnog centra kakav je KUD Sloboda nije uticalo na Gabrijelinu umetničku praksu. Ona nastavlja da slika, čak je i opremila atelje u galeriji, a paralelno radi na svojim različitim interesovanjima.
„Trudim se da slikarstvo ne ostane hobi. Tu sad treba rasporediti vreme, energiju i snagu. Voditi kulturni centar, koliko god bio mali, zahteva posvećenost. Sa tehničke i menadžerstke strane, nailazimo na teškoće kad hoćemo da pošaljemo umetnika u inostranstvo. Procedure su komplikovane i preskupe. Takođe, primećujem da iako imamo umetnike i galerije i dalje nije razvijeno tržište, odnosno nedostaje poznavanje umetničkog tržišta i umetničkog menadžmenta. Iako imamo sjajne umetnike, oni su ostali zatvoreni u nekom hermetičkom sistemu jer su nekada ustanove kulture za njih rešavale nastupe na tržištu a toga sada nema, vreme se promenilo i oni ne mogu da se snađu“, smatra Parigros.
NISU SAMI: Obilje njenih ideja pretvara u zanimljiva rešenja grafički dizajner Aleksandar Petrović Sanko. Dok s ponosom pokazuje prostorije KUD Slobode, oko nogu mu se, potpuno opušteno, mota verni pas. Priča da je svoju umetničku priču započeo dvehiljaditih godina u Vrbasu, na zgraštu Doma kulture.
„Bili smo mladi, tražili smo prostor za sebe pa smo bukvalno upali u Dom koji se tada još gradio. Organizovali smo žurke, izvodili pozorišne predstave. Videli smo da postoji potencijal i radili smo, kako smo znali i umeli. Od tada, do danas, u zemlji i inostranstvu nastavio sam da se bavim dizajnom. Sve ovo pričam jer bavljanje kulturom, generalno, u malim mestima, u provinciji, koja nije kao Beograd i Novi Sad, faktički je na margini. U promilima se računa. Nije me to pokolebalo, kao što nije ni zrenjaninske umetnike. Naše karijere i ideje su rasle u nemogućim uslovima“, kaže Sanko.
Sa njima u poduhvatu je akademski slikar dr Rastko Stefanović, zapravo veća grupa umetnika, pretežno slikara, okupljena oko Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina. Oni su pre tačno godinu dana, krajem septembra 2025. ostali bez galerijskog prostora, nakon šest godina rada. Udruženje i dalje pokušava da održi umetnički život i izložbene aktivnosti, uprkos gubitku stalnih prostorija. „Naša saradnja se podrazumeva. Gabrijela je osnivač ALUZ-a, a sa mnom od 2005. umetnički i stvaralački sarađuje. Naš prvi prostor koji je bio osvojen je bila Pinova vila. Taj čin nazvan je umetnost na smetlištu. U to vreme postajao je korpus umetnika koji je bio mnogo aktivniji nego danas, recimo. Bilo je to vreme kad smo se bavili isključivo likovnim programom“, priseća se Stefanović.
MESTO ZA PREDSTAVLJANJE: Kako navodi, naći prostor za izložbe ili atelje nije nimalo lako. U Zrenjaninu lokalni umetnici imaju priliku da izlažu dva puta godišnje u Savremenoj galeriji, na jednoj kolektivnoj i jednoj samostalnoj izložbi. Ponekad u Kulturnom centru a u muzeju su, uglavnom, retrospektive.
„Prirodno je da smo tražili način i mesto gde možemo da se predstavimo. Od kad smo na sceni, uvek je postojala težnja da dođemo na nekog prostora. Nekad smo se time aktivno bavili, nekad ostavljali po strani taj problem i onda se desilo da 2019. dobijemo galeriju. Ta je saradnja trajala nekoliko godina“, objašnjava on.
Dodaje da je bilo perioda intenzivne saradnje sa institucijama kulture ali da se to vremenom smanjivalo, na kraju i ugasilo. U takvoj situaciji, okrenuli su se sopstvenim resursima. Ideja je bila da se okupe zrenjaninski umetnici, prezentuju svoje stvaralaštvo, a time i art scenu, kao i kreativnu industriju. Sada, pod istim krovom, deluje i Foto klub CD13 čiji članovi realizuju deo izložbenog programa.