Piše: Zoran Andrić
U delu Tomasa Mana pripovetke imaju posebno mesto i vrednost. Od svojih literarnih početaka kao pisac, do pred svoju smrt, Man se rado ogledao u formama kratke proze i njima stvorio dela koja su trajno obeležila svetsku književnost.
Knjiga Pozne pripovetke 1919-1953: Tekst i komentar u jednoj svesci koju je priredio Hans Rudolf Vaget, počinje idilom iz 1919. godine – Gospodar i pas, kojoj slede slavne pripovetke kao što je recimo Mario i mađioničar, sve do 1953. godine i dela naslovljenog Prevarena, kojim se dovršava ova knjiga.
TEMELJNI PRILAZ: Sapriređivač Vagel je, u okviru Velikog komentarisanog frankfurtskog izdanja (Dela, pisma, dnevnici, tom 6) dela Tomasa Mana, kritički objavio pozne pripovetke i opremio ih fundiranim komentarima u kojima je opisan nastanak i delovanje tekstova, uz objašnjenje biografskog, literarnog i istorijskog konteksta, čime je omogućen temeljni prilaz ovom epohalnom pripovedačkom delu.
Šta je podsticalo pisca Tomasa Mana u haotičnim poslednjim nedeljama Prvog svetskog rata, koji je za mnoge Nemce značio traumatičan poraz sa nadovezanim revolucionarnim nemirima? On se posvetio svojoj domaćoj životinji. Na sto stranica on u noveli Gospodar i pas opisuje, sa radošću, svoje šetnje pokraj reke Izar u Minhenu.
Nešto docnije postao je familijarniji, napisavši Pesmu o detencetu u heksametru, o doživljaju na krštenju svoje omiljene kćeri Elizabet. U aprilu 1918. postao je otac peti put. Bez ikoje sumnje izbor idile u pripovednoj formi pred raširenom svešću o modernoj vekovnoj krizi bila je primljena kao provokacija. Umesto “pomračenja čovečanstva”, Tomas Maj je odabrao “jednog psa i jedno dete u pelenama” za svoje literarne heroje, veli 1919. godine jedan kritičar, koji je ujedno u ovome video “zanimljivo literarno odstupanje od očekivanog”.
O vremenu koje je pisalo svetsku istoriju, Tomas Man nije pisao. Pet godina je trajala služba odbrani duhovnih rovova oličenih u Razmatranjima jednog nepolitičara, grandioznom eseju u kome autor zauzima konzervativno-reakcionarnu frontalnu poziciju nasuprot Zapadu i protiv “civilizacijske literarnosti”, oličenoj u delu njegovog brata Hajnriha Mana.
POVRATAK PRIPOVEDANJU: Tomas Man se tada opirao akutnom pritisku, želeći da postigne distancu i naknadno se vrati pripovedanju. Rukopis romana Čarobni breg, koji je otpočeo da piše 1914. godine ležao je odložen. Potreba i žudnja za tišinom, unutrašnjim svetom u smirenju, priroda i familijarni mir bili su reakcija na užase rata, čiji je eho i u idilama našao svoj odjek.
Vremenski okvir ovih pripovedaka zahvata period od 1919. do 1953. godine, odnosno, čitave tri i po decenije u kojima je čovečanstvo temeljno bilo iščašeno iz zgloba. sa nekakvim usporenim pripovedačkim temperamentom nemaju No, ove pozne pripovetke nemaju, sa nekakvim usporenim pripovedačkim temperamentom, ničega zajedničkog. Stariji Tomas Man pokazuje često više svežine i invencije za fabuliranjem kao i eksperimentalnu radoznalost, nego što je to bio u mladosti i kratkim pripovetkama, koje su bile koncipirane na šemi “umetnost – život – protivrečnost”, i njenim do poslednje kapi isceđene “bolest – je – profinjene – filozofije”, kao i njenim začuđujućim momentima sentimentalnosti, kao na primer u Tonio Kregeru.
I te kakve neuobičajene priče nam pripoveda Tomas Man! U njegovoj poslednjoj noveli Prevarena reč je o menstrualnom ciklusu, na šta je jedan američki kritičar iritirano napisao da se novo delo Tomasa Mana preporučuje kao “rođendanski poklon za ginekologe”. Jedan namenski nemački recenzent ovoj knjizi je poželeo sudbinu “u kanti za smeće”.
JASNO I ČITLJIVO: Čitalac, opet, iz komentara priređivača Hans Rudolfa Vageta saznaje ovakve anegdotske epizode iz istorije recepcije tih pripovedaka. Vaget (1938) je, inače, emeritirani profesor germanistike i komparatistike na Smith College u Masačusetsu. Težište njegovih istraživanja bili su Gete, Vagner, Tomas Man, o kojima je objavio fundirane studije. Dobitnik je Tomas Man medalje 1994, nagrade za istraživanje Aleksander fon Humbolt fondacije 2001. godine.
I mimo monumentalnih dimenzija istraživanja dela Tomasa Mana, tzv. Thomas-Mann-Forschung, ovaj komentar priređivača, germaniste Vageta izdvaja se jasnošću i čitljivošću bez prenapregnutih i vratolomnih konstrukcija. Vrlo jasno i pregledno čitalac nalazi komentare o pojedinačnim novelama i njihovom nastanku, istorijskoj pozadini, interpretativnim perspektivama, reakcijama onovremene kritike kao i uvide u strujanja u izučavanju opusa Tomasa Mana.
Vaget se ne gubi u lavirintima Tomas-Man-filologije i afinitetima za psihoanalizom ili šopenhauerizmom inspirisanim ključevima tumačenja. Ovaj komentar je velika dobit za čitaoce. Ako se išta novo kod Tomasa Mana može otkriti, onda su to grandiozne pozne pripovetke, koje odišu savršenstvom fabulativnih konstrukcija i nadvremenom mudrošću.