Kroz 23 kratke priče Lejla Hadžimešić oblikuje intiman književni mozaik koji se proteže od ratnog Sarajeva do evropskih gradova u kojima je živela. Za nju „zavirivanje u prozu“ predstavlja pre svega čin potpune iskrenosti i suočavanja s vlastitim iskustvima. „Najveći strah nije bio objaviti knjigu. Najveći strah bio je biti potpuno iskrena. ‘Ne talasaj’ je, na neki način, ogoljenje moje duše. Ako se neko u tim pričama prepozna, ako osjeti da nije sam u svojim lomovima, onda je ova knjiga ispunila svoju svrhu“, poručuje autorka.
Knjiga „Ne talasaj“ donosi iskrenu, emotivnu i na momente duhovitu perspektivu preživljavanja i života nakon preživljenog. Iako se bavi periodom koji obuhvata i ratne godine u opkoljenom Sarajevu, Hadžimešić naglašava da ovo nije klasična knjiga o ratu. Kroz anegdote i događaje iz ratnog perioda, kad je i sama bila tinejdžerka, ali i kroz postratne priče, knjiga se bavi i fenomenom „odloženog“ suočavanja s traumom. Autorka objašnjava kako u svakodnevnom životu često funkcionišemo po principu „sve je u redu“, ali se stvarne razmere preživljenih teskoba i trauma često osete tek kad se izmestimo u neku drugu, uslovno rečeno, „normalnu“ sredinu koja nije prošla kroz slična kolektivna iskustva.
„Insistiram uvijek na tome da je rat u knjizi samo scenografija. Ovo je zapravo knjiga o doživljaju svih nas – kako smo sve to proživjeli pojedinačno i šta je taj rat poslije ostavio u nama. Tek sada, s distancom, vidimo šta je zapravo sve ostalo“, ističe autorka.
Recenzenti knjigu „Ne talasaj“ opisuju kao delo koje istovremeno nasmejava i rastužuje, dok autentičan glas autorke prepoznaju kao jedno od zapaženijih novih književnih ostvarenja na domaćoj i regionalnoj sceni. Filozof i univerzitetski profesor na Odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Lino Veljak ističe da autorka čitataoca vodi kroz rekonstrukciju vlastitog odrastanja i sazrevanja.
„Sve to čini impresivno, vrhunskim umijećem pripovijedanja, zbog čega konačni učinak ove male, ali višestruko impozantne zbirke priča može biti upravo katarzičan“, navodi Veljak, dodajući da knjiga zaslužuje međunarodnu recepciju.
“‘Ne talasaj‘ autorice Lejle Hadžimešić je hronika jedne generacije koja je odrasla u ratu, ali nastavila živjeti u sistemima koji od nje traže da zaboravi kako je naučila disati. Ovo je knjiga o onome što ostaje kada se sve preživi osim unutrašnjeg osjećaja sigurnosti. ‘Ne talasaj‘ je rođena na mjestu sudara dvije književne tradicije: sarajevske urbane proze i istočnjačke haiku poetike. U toj kombinaciji leži njena najveća snaga. Autorica piše kratko, filmski rezano, gotovo hirurški precizno, ali iza svake rečenice ostavlja emocionalni odjek koji traje mnogo duže nego sam tekst. Rečenice su kratke, često fragmentarne, ali nikada prazne. One funkcionišu kao literarni ekvivalenti ratnih fotografija: jedan kadar, jedan detalj, i cijela epoha i emotivni vulkan se otvori pred čitaocem – navosi, između ostalog, profesorka Lejla Panjeta.
Lejla Hadžimešić rođena je u Sarajevu. Mnogo puta je iz njega odlazila, pokušavajući da se ukoreni u Beogradu, britanskom Londonu i Oksfordu, španskom Leonu i Korunji, francuskom Parizu i Strazburu, ali se uvek ponovo vraćala Sarajevu; možda upravo zato što je kao tinejdžerka preživela opsadu grada, stvorivši s njim neku neraskidivu vezu. Po profesiji je dosta toga, ako se u profesiju ubraja sve ono za šta postoji diploma: fizioterapeutkinja, profesorka francuskog jezika i književnosti, agentkinja za nekretnine, (uskoro) sudska tumačkinja za engleski, francuski i španski jezik i magistarka pravnih nauka. Više od dve decenije bavi se ljudskim pravima, pitanjima nasilja nad ženama i decom, pravima osoba s invaliditetom, zabranom diskriminacije i tranzicijskom pravdom, sarađujući s brojnim domaćim i međunarodnim organizacijama, među kojima su Ujedinjene nacije, Amnesti internešenel, OEBS i Savet Evrope.