In memoriam Đorđe Balašević: Institucija za negovanje zdravog razuma i duše

Piše: Gordana Nonin

Otići u Sarajevo, to je varijanta kada se već postavlja vrelo pitanje: “Šta će nam sad taj Srbin” ili “Šta ideš da pevaš tim muslimanima”. Za mene su oba ova pitanja prilično nerazumna, ali nerazumne su i sve stvari koje su dovele do toga. Znam da će biti i ovde reakcija zašto sam išao tamo, a nisam išao prvo u Republiku Srpsku, i da će i tamo biti pitanje zar mi nemamo nekog drugog nego odande da dovodimo bradonju, oni su nam već dosta napravili. Ali ja se puno uzdam u ovo naše, u taj treći paralelni narod koji funkcioniše svuda gde god se pojavimo – rekao je Đorđe Balašević u januaru 1998. za Vojvođanski građanski list Nezavisni, pred svoj polazak u Sarajevo na prvi koncert nakon rata nekoga odavde, stavljajući na sebe ogromno breme prvog dolazećeg.

Nije znao šta može da ga čeka tamo, za ovde je mogao da bude siguran da će ga, kad se vrati, opet proglasiti za izdajnika.

Koncert je bio organizovan u sarajevskoj Skenderiji 7. i 8. februara pod pokroviteljstvom UNHCR, a Balašević je insistirao da to bude humanitarni koncert i da Međunarodni crveni krst bude taj kojem će biti prosleđen sav prihod koji je namenjen svoj deci cele BiH, onolike kolika je bila pre, bez granica. Uslovio je tada još nešto: da UNHCR autobusima prevozi publiku iz svih entiteta u Sarajevo.

BRONZANA GOLUBICA ZA SARAJEVO: Dugačka kolona vozila u pratnji više kombija UNHCR krenula je tada iz Novog Sada put mira. Mnogi sugrađani ispratili su ga tada iz ulice Jovana Cvijića. Tadašnji gradonačelnik Stevan Vrbaški predao mu je bronzanu golubicu – simbol Novog Sada, simbol mira, da odnese u Sarajevo.

I on je stao na binu pred 14.000 ljudi i zapevao: “Na mostu smena straže, znao sam da me traže, žandara nema koji ne zna moj lik. Zar moja glava vredi sto forinti, gospodo draga? Pod slikom toliko piše, vredi bar krajcaru više. Dobre smo krčme znali, dobre smo konje krali, dobra nas neka zvezda pratila svud. Ostajte zbogom, zeleni Karpati, drumovi carski. Dugo sam bio daleko, da l’ me poželeo neko? Dolazim, sto dukata donosim, i kašmirsku maramu čudesnih boja. Dolazim da te opet zaprosim, dok te drugom ne daju, ljubavi moja. Talasi lađe lome, šta srce zna o tome? Srce je ludi husar, pijan i mlad. I te sam noći preplivao Dunav, dubok i strašan. Oprosti, velika reko, al’ ja sam morao preko! Dolazim…”

I rekao: “Ratovi prolaze, ljudi ostaju”.

I bio je u pravu kad je pre odlaska na taj neizvesni put rekao: “Puno se uzdam u ovo naše, u taj treći paralelni narod koji funkcioniše svuda gde se pojavimo.”

Na vest o njegovom odlasku 19. februara pokazalo se koliko ima tog njegovog paralelnog naroda u svim gradovima nekadašnje Jugoslavije. Proteklih nekoliko dana, sve do ponedeljka uveče kad je u Novom Sadu organizovan veliki oproštajni koncert Noć kada je Đole preplivao Dunav, i kad je njegov rodni grad bio prestonica tuge za našim poznatim umetnikom, nema grada gde se na trgovima nisu tiho pevale njegove pesme, palile sveće, plakalo… Split, Zadar, Ljubljana, Beograd, Tuzla, Skoplje, Sarajevo, koje je na svoju Vjećnicu stavlja Đoletovu sliku, Zagreb, koji po pesnikovoj želji iz stihova pesme Stih na asfaltu ispisuje reč Bećarac na ćirilici i peva Slovensku… na društvenim mrežama se pojavljuje komentar da Đorđe tugom ponovo opcrtava granice Jugoslavije.

DOBRO VEČE, LJUBLJANO: Bilo je i pre i posle Đoletovih koncerata. Setimo se samo jednog pre – da je 14. novembra 1994. održao koncert u hali Tivoli u Ljubljani, tada jedinom gradu gde je to bilo moguće. I tada su mu neki novi klinci doneli na binu transparent na kojem je pisalo: Stigli smo sa stanice u Puli. Sarajevski prevodilac Zoran Mutić svedočio je u svom izveštaju sa tog koncerta da su redari zaneseno slušali i stalno izgovarali: Hudič, kakšna je ta nostalgija i da će koncert u Ljubljani ostati neponovljiv. “I zbog toga što smo svi iščekivali toliko unaprijed, što je čaša čekala onu kap koja je prelije, a šavovi bili nategnuti do pucanja kad je Đole rekao Dobro veče, domovino, dobro veče, Ljubljana…”

I jednog posle – prvog posleratnog u Hrvatskoj. Balašević je održao koncert 2001. u pulskoj Areni. I taj je koncert bio humanitarni, prihod je bio za Opštu bolnicu u Puli. I Pula se u subotu uveče oprostila od Đoleta… otvorila je Arenu, gde su se puštale Balaševićeve pesme, a brojni Puljani su dolazili da upale sveće, donesu cveće i ostave po kojeg belog plišanog zeca i par mandarina u znak oproštaja s kantautorom.

Tokom njegove karijere koja je počela 1977. objavljivanjem singla U razdeljak te ljubim, nijedna institucija nije stajala iza njega. Nakon grupe Žetva, s tim prvim objavljenim singlom, i Rani mraz, s kojom je već naredne godine nastupao na Opatijskom festivalu sa pesmom Prva ljubav, Balašević je nastupao pod svojim imenom i prezimenom.

Tako su krenule decenije u kojima nam je podario najlepše pesme uz koje su generacije i generacije rasle, zaljubljivale se, proživljavale i lepe i manje lepe trenutke koji se u životu dešavaju… Ali Đole je uvek bio tu za sve. Zavoleli su ga i neki novi klinci i uvek je tako kad je iskrena emocija u pitanju. I kad su veliki umetnici u pitanju. A kod Đoleta je sve bilo iskreno. I u pesmi Ne lomite mi bagrenje i u Krivi smo mi… mnogo je toga tu bilo, sad se vidi, i proročkog kad pomislimo baš na te stihove: Putuj Evropo, nemoj više misliti na nas… a da stihove Samo da rata ne bude i ne pominjemo…

KAO RANI MRAZ: Ostavio nam je 16 muzičkih albuma na kojima nema A i B strane, albume na kojima su sve pesme postale hitovi. I TV seriju u kojoj je glumio Pop Ćira i pop Spira, i film koji je snimio Kao rani mraz, i knjige koje je toliko voleo da piše.

U svom Novom Sadu, gradu u kojem je živeo ceo svoj život i u koji se vraćao sa svih koncerata i turneja, poslednjih godina je tradicionalno održao koncerte 19. januara, za Bogojavljensku noć. Prošle godine, nažalost, održao je svoj poslednji koncert.

Kad su se začuli zvuci tambure i Đole otpevao prve stihove Nošen dahom sna… čuvene pesme Slovenska (a koja njegova nije čuvena?!), prepuna velika sala Spensa gromoglasno ga je pozdravila. Neposredno pre tog koncerta čuveni novosadski kantautor imao je srčanih problema i bio je hospitalizovan na Institutu u Sremskoj Kamenici, pa je bilo neizvesno da li će tog koncerta uopšte biti. Na radost hiljada i hiljada obožavalaca, našem panonskom mornaru bilo je bolje. Tada je na koncertu rekao: “Rekli smo još davno da će ovo biti tradicija, a ja umalo da zaj…”, i svi su ga, a bilo je ljudi koji su došli odasvud, kao i uvek što je bilo na njegovim koncertima… svi su ga još gromoglasnije pozdravili nakon tih reči. I onda je bilo tri i po sata nezaboravne muzike.

Pokušali su mnogi da ga svojataju, ali on je tokom više od 40 godina stvaralaštva i nastupa insistirao na tome da sam, sa svojom publikom, bude institucija. Institucija zadužena da čuva intimu čoveka, neguje ljubav prema drugima, bude odbrana slobode pojedinca, razuma samog. I šta je, na kraju, pokazao njegov prerani odlazak… da je uspeo. Založio je sebe za ideju razuma i onoga što je u ljudima najbolje i dokazao da je jedno domovina, a drugo države u kojima živimo.

Ostavio nam je svima pesmu Dno dna… sa stihom Al’ sve je to već viđeno… Dno dna… sve trpimo postiđeno, znajući da se stih očeliči. Bili su ovo dani kad su se postiđeni osećali tužno, ali zaverenički posebno.

Đorđe Balašević sahranjen je 21. februara u Novom Sadu.

DE MOL NAS RAZVALJUJE

 

Jedan De mol me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali, al nije to to. Šta je tuga za De mol!?

Tako je pevao moj dugogodišnji drug i saradnik Đole Balašević, gledajući kako njegov narod, a njegov narod su svi dobronamerni ljudi sa ovih prostora, živi živote nedostojne čoveka. Tako se sad osećaju svi ti ljudi zbog njegovog odlaska. Tuga je najmanji problem, mnogo je gora ogromna praznina, koja neopisivo boli. Rupa u svemiru zbog koje gubimo ravnotežu. U šupak kosmosa smo upali, govorio je odavno Đole u pesmi Putuj Evropo i ne čekaj na nas.

Dakle, bila je ta praznina i ranije tu, ali zastrašuje saznanje da više nema ko da je popuni, da je šeretski nadmudri i učini manje važnom, čak besmislenom. Da rastera svemirsku prašinu koju nam namerno bacaju u oči i otkrije nam beskonačne vidike koji postoje negde u našim snovima, a koje je samo on umeo da nam prepriča tako da ih prepoznamo i shvatimo da su naši, da na njih imamo puno pravo. I na ovaj način je to još jednom učinio, tako da sad zorno vidimo da se isto osećaju i mnogi građani Srbije i cele Jugoslavije, bez obzira na to da li su ga voleli ili ne. Jer, ovo je vreme De mola, koji nas sve razvaljuje.

Samo oni koji ništa ne razumeju misle da je to tuga, neka nesreća koja nas je snašla i koju nam uvek drugi donose. A zapravo – Krivi smo mi koji smo ćutali, koji smo ih pustili!!!

Kad se dugo družite sa besmrtnima, kao što je Balašević, počnete da verujete da je to i bukvalno tako, da se Đoletu smrt ne može dogoditi, da on ne može tek tako da nestane. I ne može, takvi ne umiru, takvi ginu braneći nas od nas samih. I uglavnom bivaju ubijeni s leđa, u neprestanoj borbi za ljubav, za razumevanje među ljudima, za Živeti slobodno.

Zbog toga je bol nesnosna jer je pojačana osećanjem odgovornosti, pa čak i griže savesti, ko je ima.

Ja svoju umirujem, posebno sad u vreme dodele najviših državnih odlikovanja, koja su ga još jednom zaobišla, zasluženo i na njegovo zadovoljstvo, time što sam mu devedeset i neke uručio valjda jedino društveno priznanje koje je dobio. Novinarsku patku, povelju tek osnovanog Nezavisnog društva novinara Vojvodine, uz koju smo mu poklonili i jednu Konjovićevu sliku, koju nam je veliki umetnik dao besplatno kad je čuo kome je namenjena. Tu nagradu, koju smo nameravali da dodeljujemo svake godine, posle Balaševića niko nije dobio jer smo shvatili da smo na početku previše podigli lestvicu i da nema ko da ga nasledi. Valjda to što je ostao jedini dobitnik tog priznanja još više daje na značaju i podiže cenu tom ordenu časti.

Đole je imao taj dar da prepozna stvarnost i vreme koje dolazi mnogo pre od većine nas smrtnika, upozoravao nas i opominjao, ali nije vredelo. To smo zajednički demonstrirali i u serijama TVNS iz 1980-ih godina, Panonski mornar i Specijalna redakcija, koje se ovih dana po ko zna koji put repriziraju, svojom angažovanošću zbunjujući one koji ne znaju kad su nastale. Kao, uostalom, i Đoletove poruke za sva vremena: Računajte na nas iz pedeset i neke, Samo da rata ne bude, Narodnjaci, sve vam je u šaci, ostavite nešto i za nas, Sevdalinka, da li su to bila bolja vremena ili smo to bolji bili mi, Ne lomite mi bagrenje jer vlast je vlast, a čast je čast.

Neki novi klinci će to valjda bolje razumeti od njegovih savremenika.

Mile Isakov