Većina istoričara njene generacije svoj istraživački interes je usmerila na tzv. velike ličnosti, po pravilu muške figure, njihove političke i vojničke karijere. Latinka Perović je birala pojedince koji su ostvarili snažan uticaj na srpsko društvo, ali su zbog svog mišljenja i delovanja bili potisnuti na marginu javnog, akademskog i političkog polja. Pišući o njima, nesvesno je pružala priloge za sopstvenu biografiju.
Od prve ličnosti kojom se pasionirano bavila čitavog života – Pere Todorovića, do njene poslednje knjiga o savremenicima koje je videla kao predstavnike odbačene elite – dala je autentičnu i drugačiju sliku srpske prošlosti – pre, za vreme i nakon raspada Jugoslavije. Istraživala je i pisala o onome što je bilo prikrivano u dominantnim romantičarskim nacionalističkim narativima, kroz koje je istorija trebalo da naučno dokaže tezu o postojanju zlatnog doba u prošlosti koje treba ponovo dostići u sadašnjosti. Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života.
Ali njen naučni rad se nije iscrpljivao samo u istoriografskim analizama 19. veka. Savremenost je istraživala ne samo kao neko ko se u jednom period svoje karijere profesionalno bavio politikom. Ona je doktorirala na Fakultetu političkih nauka i otud njena potreba da prošlost objasni sadašnjošću i sadašnjost prošlošću. Zanimanje za probleme savremenog društva u kome je živela je bilo utemeljeno u njenom poštovanju politikološkog pristupa, odnosno potrebi da pruži analizu odnosa moći u srpskoj politici. Iako je sopstvenom voljom izašla iz politike, ona je za nju ostala večna tema. Sa distance koju je uspostavila kao naučnica, imala je širu perspektivu i uvid u odstupanja od normativnih premisa i pravila koja su karakterisala gotovo sve političke delatnike na srpskoj političkoj sceni. Na osnovu sopstvenog političkog iskustva i stečenih istoriografskih uvida, pratila je kako se vršio prenos moći sa jedne na drugu, treću, četvrtu političku grupu u Srbiji, a sve u cilju dostizanja željenog političkog cilja. Kroz istraživanja je konstatovala koliko je za pravo iskustveni prostor 19-to vekovne srpske istorije i tada formulisanih nacionalnih ciljeva saobražavan horizontu očekivanja, a ne obratno, odnosno koliko je projekcija željenog nacionalnog objedinjavanja u budućnosti, suštinski petrifikovala društvo u sadašnjosti kroz lažne slike prošlosti.
Odatle i njen uvek odmereni, ali veoma jasan javni angažman koji je započeo u godinama raspada Jugoslavije. Bio je podstaknut beskompromisnim uverenjem da je jedini put razvoja srpskog društva moguć isključivo u širim političkim okvirima i formalnim asocijacijama. Smatrala je da je pozicija izolovane države povezane sa drugima samo kroz lične interese ljudi na vlasti i kriminalne mreže, osnov dugogodišnjeg procesa društvene degradacije. Za nju je evropska perspektiva značila jedinu garanciju za uspostavljanje pravne države kao preduslova za izlazak iz klupka korupcije i nezavršenog procesa osude zločina koji su počinjeni u toku ratova devedesetih.
Ponavljala je da je odrasla u Kragujevcu u kome je oktobra 1941. godine ubijeno više hiljade ljudi i da vrlo dobro pamti atmosferu svog detinjstva i svoje mladosti u gradu crnih marama, u gradu „koji je bukvalno bio crn, sa hiljadama žena u crnini“. Taj moralni kompas ju je navodio da se kao istoričarka ne zatvori u kulu od slonovače, već da traga za odgovorom na pitanje kako je bilo moguće da se stravični zločini ponove na ovim prostorima i na kraju 20 veka. Tragala je za uzrocima i govorila o krivici režima u Beogradu za deceniju dugo stradanje ljudi na ovim prostorima (tokom razaranja Vukovara, granatiranja Dubrovnika, četvorogodišnje opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, zločina počinjenih u Oluji, zločina na Kosovu).
Njen je zaključak bio da ne postoji jedan odgovor na pitanje zašto su se zločini desili, kao i na pitanje zašto je izostalo istinsko prihvatanje krivice odgovornih za te zločine u srpskoj javnosti. Sama se pitala da li je to iz stida ili iz straha, ili zbog saglasnosti sa ratnim ciljevima čije je ostvarenje zločin podrazumevao, ili iz duboko povređenog osećanja nacionalne časti? Kako je konstatovala 2005. godine: „Suočavanje sa istinom o Srebrenici ne može se izbeći i mislim da će nas taj zločin, kao i drugi zločini koji se ovde otkrivaju, vrlo dugo moralno pritiskati.“
Tačno na godišnjicu smrti naše poznate istoričarke dr Latinke Perović, 12. decembra, u beogradskom Medija centru održan je okrugli sto „Latinka Perović – srpska duhovna vertikala“. Skup su organizovali Novi magazin i Građanski demokratski forum. Objavljen tekst je deo izlaganja učesnika konferencije. Istovremeno, obaveštavamo javnost da su učesnici prihvatili predlog Veselina Vukotića, rektora Univerziteta Donja Gorica, koji je u poslednjem trenutku sprečen da dođe u Beograd, da se svake druge godine organizuju „razgovori posvećeni hrabrosti duha Latinke Perović“ pod naslovom „Liberalizam i smelost“
Pripremio: Mijat Lakićević
https://youtube.com/watch?v=VJGiuGf45eE%3Fab_channel%3DMedijacentarBeograd