Početkom devedesetih, kad se našao na mestu direktora razvoja Radničkog (kasnije Otvorenog) univerziteta, Boško je postepeno od njega stvorio školu demokratskog obrazovanja i jednu od najvažnijih tribina u Srbiji za rasprave o kulturi i politici, o ideologiji, o naciji i crkvi, o sudbini Jugoslavije, o postjugoslovenskom kulturnom prostoru. Lista učesnika debata, promocija knjiga, predavanja, koje je Boško organizovao i najčešće sam moderirao je duga i impresivna. Malo ko od reprezentativnih imena srpske i jugoslovenske kulture nije na toj listi. Zato sam njegove pozive da učestvujem u nekom programu koji su on i njegov dugogodišnji saradnik, Duško Torbica, organizovali uvek doživljavao kao nagradu, kao poziv da učestvujem u radu jedne nezavisne i slobodne akademije nauka i umetnosti, Boškove akademije.
Poslednji put sam se sa Boškom Kovačevićem video na Palićkim susretima u oktobru 2019. godine, koje je on organizovao. Govorilo se o Zapadnom Balkanu, o dve tesno povezane teme: „Nasleđe nepodnošljive sličnosti“ i „Kultura sećanja i budućnost“. Na ono što je Boško rekao, pozdravljajući učesnike susreta, vredi se vratiti, vredi na Youtubu to ponovo slušati. Prve njegove reči, koje je nazvao motom svog izlaganja, vredi zapamtiti: „Veliki nam izgledaju veliki zato što klečimo. Ustanimo!“
Videlo se tog oktobra na Paliću da mu zdravlje popušta, teško se kretao, oslanjao se na štap. Ali, tipično za njega, „žovijalnog mrguda“, kako ga je zvao njegov prijatelj Blažo Perović, Boško se na račun svog zdravlja šalio, govorio je da je on dobro, ne može biti bolje, s obzirom na to da je u „dubokoj mladosti“. Nerado i takođe s distancom govorio je i o svom radu, nazivajući sebe „starovremenim analitičarem“. I inače, nije cenio one koji najviše govore o sebi. Ono što danas neki zovu „ego trip“, on je zvao „japajakanje“.
Držati sebe pod kontrolom, ne žaliti se, ne hvaliti se, ne nametati se, a raditi stvari o kojima mnogi ambiciozni i samohvalisavi ljudi mogu samo da sanjaju, retka je vrlina. Redak čovek je bio Boško Kovačević. Neću reći veliki čovek, jer mu se to, da može da me čuje, ne bi dopalo. Reći ću samo: naš Boško bio je uspravan čovek. Ustao je i uspravio se. Pokazao je da se to može.
Ali, Boškov cilj nije bio da sebe i svoje istomišljenike uzdigne iznad ostalih. Naprotiv, život je posvetio tome da podstakne, ohrabri, osposobi, pouči druge, stare i mlade, da se uzdignu i bez straha pogledaju moćnike u oči. To je radio Boškov univerzitet, to je radila Boškova akademija. To se zove obrazovanje, to se zove prosveta. Boško Kovačević se skoro celog života trudio da im vrati u naše vreme poljuljano dostojanstvo. Škola je ta koja ne sme da kleči. Boško Kovačević je najpre školu, najpre prosvetu, najpre obrazovanje pozvao da ustanu. Njegovo „Ustanimo!“ odjekuje i danas, kad njega više nema.