Ivan Krastev je predsednik Centra za liberalne strategije, Sofija, i stalni suradnik Instituta za humanističke nauke, IWM Beč
Leonard Benardo je viši potpredsednik Fondacije za otvoreno društvo
Danas živimo u vremenskom talogu. Osećaj propasti prisutan je na svim stranama političkog spektra. Demokratija se na Zapadu svela na sudar između dve izumiruće pobune i dve nostalgije: pobune klimatskih aktivista koji su prestrašeni da ćemo, ako radikalno ne promenimo način života, uništiti život na zemlji i desničarske „velike zamene“ koja živi u strahu da će ako se nešto ne promeni to biti kraj našeg načina života. Desnica je nostalgična za prošlošću. Levica je nostalgična za nestalom budućnošću. Iako radikalno drugačijih ciljeva, dele apokaliptičnu maštu.
U kontekstu ovog puzećeg eshatološkog položaja, moguće je dugoročno proceniti originalnost i važnost knjige Džonatana Vajta „Dugoročno: Budućnost kao politička ideja“. Vajt, profesor na Londonskoj školi za ekonomske i političke nauke, nudi originalno posmatranje trenutne krize demokratije definišući je kao vremenski režim i zagovarajući da je „otvorena budućnost“, ne ona predodređena već ljudski oblikovana, preduslov uspešnog funkcionisanja demokratskih režima. On smatra da „kad se čini da se budućnost zatvara, institucije organizovane oko ideje o trajnom neslaganju i promeni mišljenja izgledaju izmešteno“.
Nasuprot tome, vladajuća karakteristika našeg „doba krize“ je da nema mesta za greške. Ako neke odluke ne donesemo danas, nije bitno da li ćemo ih doneti sutra. Biće prekasno.
Džonatan Vajt
DVE VRSTE DEMOKRATIJE
Vajtov argument je da, kao što ljudi umiru u nedostatku vazduha, demokratije mogu umreti zbog nesposobnosti da se zajednički sanja. Demokratija „radi“ u produktivnoj tenziji između bliske budućnosti i one udaljene i utopijske. Bliska je ona koju možemo da planiramo, ona koju biračima obećavaju političari i koja ostaje u središtu demokratske odgovornosti. Ono što je vlast uradila juče i što stranke obećavaju za sutra će uvek biti suština izborne politike.
Vajt je, međutim, u pravu kad insistira da su udaljena i utopijska budućnost, radikalno drugačije od sadašnje realnosti, takođe konstitutivne za demokratske režime. Daleke budućnosti su osnova za političke nade danas i motivacija za odlaganje zadovoljstva neposrednim političkim ciljevima. Oduzmite budućnost demokratskoj politici i izbori se pretvaraju u građanske ratove glasovima ili neprekidni krizni menadžment.
Ali je naš odnos prema budućnosti danas označen kolektivnim nepoverenjem. Rezultirajuća neravnoteža između demokratije kao projekta i demokratije kao projekcije budućnosti – bilo ekonomske, demografske ili tehnološke – je u središtu trenutne krize Zapada. Neizvesnost oko budućnosti i proizašla nada da sutrašnjica može biti radikalno drugačija od sadašnjosti, obeležja su demokratske ideje. Pitanje je da li je nesigurnost i dalje moguća u našem sadašnjem dobu krize.
Vajt budućnost vidi kao političku ideju koja je prolazila kroz različita istorijska ponavljanja od kojih nije svako bilo u produktivnoj vezi sa demokratijom. Njegovo posmatranje racionalne kalkulacije je korisna studija slučaja. Vajt pojašnjava mogućnost i velike rizike pretpostavke da naučnici koji su ovladali statistikom mogu da ovladaju budućnošću. Ovo verovanje, objašnjava Vajt, je preovladavalo u ranom 20. veku, kad su novi oblici računovodstva zadobili poverenje u moć poslovnog projekta buduće zarade. Tržišni prognostičar je postao novi mudrac, a tehnokratija kao kolektivni alat za rešavanje ljudskih bolesti zarazna. Planiranje bi postalo nova mantra i način na koji bi ideologije vrlo različitih boja mogli shvatiti šta sledi.
Ali koliko je ovaj impuls za racionalno planiranje budućnosti u skladu sa demokratskom otvorenošću i njenim nasleđenim principom neizvesnosti? Čini se da je to u kontradikciji. Vajt piše da „pretpostaviti stabilnost ljudskih preferencija znači umanjiti vrednost političkog procesa koji nastoji da ih menja“.
Definicija demokratije koju je ponudio Adam Prezvorski je da je ona sistem u kojem izbori ne mogu biti promenjeni ex post niti predviđeni ex ante. Nešto treba ostaviti otvoreno ako je demokratija vredna svog imena.
Tu Vajt naglašava da koristi budućnosti kojima se teži postaju zasebna i bitna dimenzija. Ako bi sve bilo ostavljeno stručnom planiranju ili signalima koje šalju cene, svet mašte bi ubrzano osiromašio. Socijalni život bi nam zavisio od racionalnih planera ili prognostičara.
Mada ga Vajt ne pominje, desetogodišnji istraživački program „stvarnih utopija“ pokojnog sociologa Erika Olina Rajta je poučan. Rajt nikada nije izgubio iz vida jasan i zamisliv sutrašnji svet koji je takođe ukorenjen u današnjim pragmatičnim realnostima u skladu sa poželjnom dugotrajnom igrom i prihvatanju onoga ovde i sada.
U zagovaranju kritičnog značaja budućnosti za demokratski projekat, Vajt je izuzetno uverljiv. Ali u pokušaju da odgovori kako bi budućnost bila obnovljena, njegova analiza je manje ubedljiva. Čini se da je iz straha od otuđenja progresivne izborne jedinice i propovedajući povratak stare ideološke politike odgovoran za razvodnjavanje svojih najistaknutijih pozicija. Pokušavajući da sugeriše izlaz iz trenutnog doba krize, Vajt počinje da zvuči kao nostalgični levičar. Njegov poziv za vraćanje revolucionarne partije čvrsto posvećene budućem projektu zvuči plemenito ali je krajnje nerealan što u njegovoj knjizi, čini se, svedoči i odsustvo bilo kakvih predloga kako stvoriti ovaj kolektivni ideološki projekat.
U poslednjim decenijama, spontano uskrsnuće ideoloških politika postalo je levičarska verzija alhemije.
KLIMA I VELIKA ZAMENA
Vajtova najvažnija sugestija je takođe i najmanje inspirativna. Po njegovom mišljenju, jedini način da se izbegne zamka krizne politike je direktno suočavanje sa apokaliptičnom privlačnošću klimatske politike levice i desničarskom „velikom zamenom“.
Aleksis de Tokvil je bio među prvima koji je ustvrdio da je diskurs krize maternji jezik svake istinske demokratije. Demokratskoj politici je, kaže, potrebna drama. „Kako se izbori približavaju,“ primetio je Tokvil u svom putopisu Demokratija u Americi, „intriga postaje aktivnija i uznemirujuća i raširenija. Čitav narod pada u grozničavo stanje … Čim je sudbina proglašena … sve postaje mirno, a reka, u jednom trenutku izlivena, mirno se vraća u svoje korito.“
Tako demokratija funkcioniše prikazujući normalno kao katastrofalno, dok obećava da su sve krize savladive i tako predstavlja katastrofu kao normalnost. Demokratska politika funkcioniše kao sezona svenarodne terapije na kojoj su glasači suočeni sa svojim najgorim noćnim morama – novim ratom, demografskim kolapsom, ekonomskim krizama, ekološkim hororom – ali su ubeđeni da imanu moć da spreče razaranje.
Drugim rečima, demokratska politika je nemoguća bez stalne oscilacije između preterane dramatizacije i trivijalizacije problema s kojima se suočavamo. Izbori gube svoju uverljivost kada ne uspeju da nas ubede da se suočavamo s neviđenom krizom i da možemo da je sprečimo.
To je tačka na kojoj levičarska klimatska politika prestaje da bude prijatelj demokratije – ne zato što greši u proceni egzistencijalne pretnje od globalnog zagrevanja, već zato što njen apokaliptičan diskurs sprečava demokratiju da pronađe neophodna rešenja. I kako Vajt ubedljivo kaže: „Osećaj konačnosti koji ispunjava današnji svet ključan je za njegovu nestalnost.“
U tom kontekstu vredi porediti anti-nuklearni pokret iz 1970-ih sa izumiranjem pobune danas. Nemoguće je preceniti apokaliptičan udar atomske bombe. Za svet koji je izašao iz pepela Drugog svetskog rata, bomba je bila zamišljeni kraj sveta. Ali u političkom smislu, sprečavanje nuklearne katastrofe bilo je puno lakše od sprečavanja klimatske katastrofe. Da bi se sprečila nuklearna katastrofa bilo je dovoljno da se sovjetski i američki lideri uzdrže od upotrebe ultimativnog oružja. Nije bilo vremenske dimenzije. Uspeh je bio u ubeđivanju lidera dve supersile da nešto ne urade. U nuklearnoj katastrofi bi čitavo čovečanstvo umrlo istovremeno.
To nije isto sa klimatskom katastrofom. Ona bi trajala duže. Bar na početku bi bilo i dobitnika i gubitnika. Uspeh bi bio meren ne onim što bi se liderima reklo da ne rade, nego ubeđivanjem da rade određene stvari i bez neophodnog konsenzusa o tome šta bi pomoglo. Dakle, dok je pretnja nuklearnom katastrofom uspela da izazove globalni odgovor kao politički uspeh, klimatska kriza može da rezultira fatalizmom i demobilizacijom.
Ova banalizacija katastrofe je jedini način da demokratija deluje. Na kraju, to je takođe Vajtov značajan i neizbežan zaključak kojeg se stidi da podrži. Kao što književni kritičar Frank Kermode kaže: „Kriza je način razmišljanja o nečijem trenutku i nije svojstvena samom trenutku.“
Naša apokaliptična viđenja kriza i katastrofa su načini da svetu damo smisao, da ga učinimo razumljivim.
BESMRTNOST
Vajt dijagnostikuje današnji postojeći sistem zapadne demokratije u kojem je politička mašta iscrpljena. Dijagnoza je odgovarajuća, ali trebalo bi bolje pogledati kulturne činjenice koje su uzrokovale tu iscrpljenost.
Rajnhart Koselek, nemački istoričar, pomaže u ovom slučaju stalnim insistiranjem da je modernost definisana u dijalektici između „„prostora iskustva“ i „horizonta očekivanja“. Ali se nešto radikalno nedavno dogodilo u obema dimenzijama našeg postojanja. Kolektivna migracija čovečanstva u virtuelnu realnost redefiniše to kako razumemo iskustvo. Imamo li ratno iskustvo ako bezbrojne sate provodimo igrajući ratne igrice na kompjuteru ili ako pomno pratimo izveštaje o ratovima koji se događaju negde drugde?
Istovremeno, očekivanja u vezi sa našom vlastitom moralnošću prolaze dramatične transformacije. Da li smo to došli do trenutka kada nacije počinju da deluju smrtno dok pojedinci oklevaju da svoju smrtnost uzmu zdravo za gotovo? Može delovati bezbedno da je diskusija o menjanju demografije zapadnih društava, njihovo starenje i smanjivanje, jedan od faktora iscrpljenosti političke mašte. Da li mladi ljudi, često bez dece, vide budućnost na isti način kao prethodne generacije koje su se fokusirale na život svoje dece? Nije li smanjenje nacionalne države u većini delova Zapada barem delimično odgovorno za propast budućnosti? Je li kolektivna mašta, posebno kolektivna demografska mašta, u srodstvu s nacijom-državom?
I da li impotencija naše kolektivne mašte ima veze sa činjenicom da je, posebno za one u Silikonskoj dolini, besmrtnost projekat koji će se ostvariti u bliskoj budućnosti. Neki posmatrači veruju da je osoba koja će živeti 200 godina već rođena. U ovom perverzno paradoksalnom smislu teskobu zbog apokalipse podstiče naša nada da ćemo je za uvek izbeći. U našem sekularnom svetu apokalipsa je vlastita smrt.
Na isti način na koji je izum modernog pojedinca bio preduslov za pojavu demokratije u moderno doba, nada u individualnu besmrtnost označava kraj kolektivnih snova. Mnogi bi se složili s Vudijem Alenom kada je rekao: „Ne želim postići besmrtnost svojim radom; želim postići besmrtnost neumiranjem. Ne želim dalje živeti u srcima svojih sunarodnika; želim dalje živeti u svom stanu.“
Budućnost koja nestaje verovatno je najkritičniji element za trenutnu krizu demokratije. Ali to se ne može prevladati jednostavnim zalaganjem za više demokratije. I dok Vajt možda ne nudi potrebne odgovore, on čini nešto još važnije, što je odavno trebalo učiniti – postavlja prava pitanja.