Željko Sertić: Porezi treba da budu niži (VIDEO)

Na početku razgovora novi ministar privrede je rekao da nova funkcija za njega između ostalog znači i priliku da realizuje ono za šta se privrednici okupljeni u Privrednoj komori, na čijem je čelu bio, zalažu. Da li će Sertić to uspeti i koliko će se u toj vrućoj stolici (u poslednje dve godine imali smo čak pet ministara privrede) zadržati – videćemo.

Neposredno nakon izbora za ministra rekli ste da će se vaša politika zasnivati na tri stuba: stvaranju uslova da postojeća preduzeća bolje rade, na stimulisanju osnivanja novih firmi i na završetku procesa privatizacije. Šta to konkretno znači? Kad je reč o prvom stubu, šta ćete konkretno preduzeti da postojeće firme posluju bolje?

Veliki deo reformi koje Vlada sprovodi odnosi se upravo na ta tri stuba. Kada je reč o podršci postojećim preduzećima, odnosno stvaranju uslova da ona bolje posluju, dobar primer je Zakon o planiranju i izgradnji koji bi uskoro trebalo da se nađe pred Skupštinom. Jer, ako poboljšamo efikasnost administracije, skratimo rokove, uprostimo procedure, otklonimo što više prepreka za uspešno poslovanje i investiranje, automatski pomažemo tim firmama. Borba protiv sive ekonomije takođe je u funkciji poboljšanja uslova rada postojećih preduzeća.

Hoćete li povećavati subvencije iz budžeta?

Podsticaji su, posebno u ovoj fazi razvoja privrede, neophodni. Oni, naravno, ne moraju da budu samo finansijski, kao što je to do sada uglavnom bilo. Uostalom, i zemlje iz okruženja, pa i veći deo Evropske unije, daju neke vrste podsticaja, iako mnoge od njih imaju znatno poželjnije poslovno okruženje i mnogo su od nas bolje plasirane na listi „Duing biznis“ Svetske banke. Mi se takmičimo sa tim zemljama i događalo se da su neke kompanije,s kojima smo pregovarali o investiranjuu Srbiju,na kraju otišle u druge zemlje koje su im ponudile bolje uslove – veće podsticaje.Ipak, najvažnije je da obezbedimo kvalitetan poslovni ambijent – od ukidanja administrativnih barijera do pravne sigurnosti i efikasnosti pravosudnog sistema. Iako je ova vlada mnogo uradila na unapređenju poslovne klime, mnogo toga još mora da se promeni. Dok na taj način ne obezbedimo veću konkurentnost, moraćemo da zadržimo neke oblike podsticaja da bismo privukli investitore.

Ali, znate koliki je budžetski deficit. Odakle pare za subvencije, makar bile i minimalne?I, drugo, uvek se kaže subvencije će biti male, a onda se nađu razni kanali, razne rupe u sistemu, pa se pare dele bez ikakvih kriterijuma, osim „burazerskih“.

Protivim se gašenju nekih institucija, vidova podrške ili metoda rada samo zbog toga što javnost, stručna ili opšta, ima primedbu na to kako je nešto sprovedeno u praksi. Pre svega moramo da utvrdimo da li nam je nešto potrebno, u kojoj meri i kako ćemo to realizovati. Podsticaji su nam potrebni, a nema dileme da moraju postojati jasna pravila kako se i kome dodeljuju i da ti procesi moraju da budu transparentni. Potreba za tom vrstom podrške ne može amnestirati eventualne nezakonitosti u dosadašnjoj praksi, a već pokrenuti sudski postupci utvrdiće da li je bilo zloupotreba prilikom dodele podsticaja.

Veoma je važno i da ubuduće sve podsticaje i njihovu distribuciju, koliko je to moguće, objedinimo. Investitorima danas nešto daju opštine, nešto daje republika, i to različite institucije iz različitih izvora, pa se dešava i nepotrebna koncentracija inače ukupno skromnih sredstava na jednu ili nekoliko kompanija.

Kako ćete rešiti problem nelikvidnosti, tačnije nesolventnosti velikog dela privrede?

Nesolventnost je verovatno u ovom trenutku najveći i najkompleksniji problem srpske privrede. Do rešenja se može doći jedino utvrđivanjem zajedničke politike i koordiniranim aktivnostima svih nadležnih institucija: i Ministarstva privrede i Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije… Vlada je na ovom planu već preduzela određene mere koje su dale solidne rezultate. Pre svega mislim naProgram dinarskih kredita za likvidnost sa subvencionisanom kamatnom stopom, koji omogućava da uz pomoć budžetske subvencije od 6,9 milijardi dinara, poslovne banke privatnom sektoruplasiraju ukupno 1,2 milijarde evra subvencionisanih kredita.

Da li ćete i kako podsticati izvoz? Agencija za finansiranje i osiguranje izvoza AOFI, žale se privrednici, ima prilično skroman kapital.

Planiramo prepakivanje celog sistema podrške izvozu. AOFI bi prevashodno trebalo da se bavi osiguranjem izvoza. Primera radi, građevinska industrija je za nas veoma važna, pokreće druge grane privrede, mnoge građevinske kompanije imaju mogućnost da rade u inostranstvu, ali ne mogu da obezbede potrebne garancije. Kao predsedniku Komore obraćale su mi se naše velike kompanije, kao što je Energoprojekt, pokušavali smo da im pomognemo, ali to je išlo teško. Već sam razgovarao i sa ministrom finansija Vujovićem kako bismo našli rešenje za prevazilaženje problema garancija, pre svega u okviru AOFI-ja, i omogućili našim kompanijama da ispune neophodan uslov za učešće na tenderima i dobijanje poslova na inostranim tržištima.

Govorili ste o podsticajnom privrednom ambijentu. Jedan od njegovih elemenata je tržište kapitala, tj. kredita. Tu imamo situaciju da država svojim zaduživanjem istiskuje preduzeća, tj. kredite čini skupljim. Šta možete tu da uradite?

Bankama je sada sigurnije da rade sa državom, makar i uz manju zaradu, nego sa privredom. Unapređenjem svih elemenata koji će poslovno okruženje učiniti podsticajnijim za investiranje i poslovanje, većim prilivom investicija i snaženjem privredne aktivnosti i taj problem će se postepeno smanjivati. Uveren sam da će i Ministarstvo finansija nekim novim instrumentima i merama iz svoje nadležnosti učiniti da se dosadašnji tokovi brže preusmere.

Hoćete li se zalagati za smanjenje poreskog opterećenja privrede?

Kao ministar privrede uvek ću reći da bi bilo dobro i da bi trebalo da porezi i doprinosi budu manji, iako mi u tome sada nismo lošiji od drugih zemalja regiona. Međutim, kada će se nameti koje privreda plaća, koliko i kojim tempom smanjivati, pitanje je budžetskih mogućnosti, stručne procene i nadležnosti, pre svega, Ministarstva finansija. Verujem da ćemo, kao što je ministar Vujović rekao, uspeti da u naredne tri godine naš deficit svedemo na zahtevani nivo. Ako budžetske prihode povećamo, između ostalog i smanjenjem sive ekonomije, onda ćemo moći da razmišljamo i o smanjenju nekih dažbina.

Dolazi li, po vašem mišljenju, u obzir povećanje PDV-a?

Teoretski i matematički posmatrano, deo budžetskog deficita mogao bi da se pokrije između ostalog i povećanjem PDV-a. To pitanje je u nadležnosti Ministarstva finansija, a ako i dođe do takvog predloga on će, uveren sam, biti rezultat ozbiljnog promišljanja, vaganja svih argumenta za i protiv, kroz konsultacije sa ostalim ministarstvima i ekonomskom strukom. U svakom slučaju mislim da bi prethodno trebalo uraditi ozbiljnu procenu efekata takvog poteza – od uticaja na cene do analize koliko bi takva mera zaista povećala budžetske prihode. U svakom slučaju, s tim treba biti veoma, veoma obazriv.

Jeste li zadovoljni zbog ova tri zakona – o radu, privatizaciji i stečaju – koji su doneti?

Znatno su bolji od prethodnih. Privrednici bi voleli da je Zakon o radu još malo labaviji, liberalniji, da im daje više slobode u regulisanju radnih odnosa. Ali, ima i kompanija, pre svega malih i srednjih, koje se prema radnicima ne odnose na odgovarajući način. Potrebno je i više edukacije, i više odgovornosti, i vreme da ljudi koji osnivaju firme shvate da je to velika obaveza, da ih nisu osnovali samo da bi zaradili, da rukovođenje firmom podrazumeva i odgovornost prema onima koji u njima rade. Umerenom politikom, vodeći računa i o kapacitetima privrede, i o slobodama privrednika, i o pravima radnika, korak po korak podižući međusobne odnose na viši nivo, možemo napraviti ravnotežu između rada i kapitala. Austrija je dobar primer: postigla je ozbiljan ekonomski razvoj, a da se ne sećamo vesti o štrajkovima u toj zemlji.

Što se tiče Zakona o privatizaciji, on je umnogome povoljniji nego prethodni zakon, jer sadrži znatno širu lepezu instrumenata koji će nam omogućiti da efikasnije rešimo sudbinu ova 502 neprivatizovana preduzeća.

Teče li privatizacija ovih pet stotina preduzeća po planu?

Rok za prijavljivanje zainteresovanih, da podsetim, ističe 15. septembra. Nakon toga Agencija za privatizaciju ima rok od 45 dana da predloži rešenje, odnosno model privatizacije za svako od 502 preduzeća. Ministarstvo privrede o tome treba da da konačan sud.

Za državu će najveći problem biti kompanije koje imaju po nekoliko hiljada zaposlenih, poput Sartida, Petrohemije, Simpa… Ljudi koji su zaposleni u tim preduzećima nisu krivi što su došli u situaciju u kojoj su sada. Spoj komplikovanih okolnosti prethodnih dvadeset i više godina, tranzicija, diskutabilne privatizacione procene, loš menadžment…, učinili su da te firme i zaposleni u njima ostanu bez posla. A neke od njih su od značaja za funkcionisanje ostataka privrede. Zato će im Vlada, kako je i premijer najavio, posvetiti posebnu pažnju.

Pri njihovoj privatizaciji važno je da jedino merilo ne bude koliko će neko ponuditi para, nego budućnost te kompanije. Idealno bi bilo kada bismo mogli da zadržimo sve radnike i sve proizvodne procese i da država pokrije sve svoje troškove. A, kako je sve to teško moguće, onda je bitno da partner koji dođe podigne to preduzeće na noge i omogući da u budućnosti uspešno posluje. Da ne kupi preduzeće samo da bi porušio zgrade i napravio tržni centar ili nešto što neće dugoročno donositi profit i korist celoj društvenoj zajednici.

A ako se te nade konačno izjalove, hoće li se ta preduzeća i dalje održavati na veštačkim plućima ili zatvarati?

Država će, kako sam već objasnio, posebnu pažnju posvetiti privatizaciji, odnosno traženju kupaca za nekoliko velikih kompanija. Ostala preduzeća, ako za njih ne bude zainteresovanih, moraće da odu u stečaj ili likvidaciju. Radnici će, pak, zahvaljujući sredstvima iz tranzicionog fonda imati određeni stepen socijalne sigurnosti.

Kojih je preduzeća više, onih čiji proizvodi imaju tržište i koja imaju šansu da prežive ili onih kojima nema spasa?

Nažalost, ovih drugih je mnogo više.

Prema Zakonu, kraj 2015. je poslednji rok za završetak privatizacije. Ali, do sada je taj rok više puta produžavan. Obećavate li da ga vi nećete produžavati?

Taj proces moramo da završimo do kraja sledeće godine. Jer, sve je jeftinije od toga da država nastavi da za ova preduzeća, direktno ili indirektno, izdvaja ogromna sredstva.

Kompletan intervju pročitajte u novom broju nedeljnika Novi magazin