“Poslednjih godina za pozicije mrežnih inžinjera ili sistem inžinjera prijavljuje nam se dovoljno kandidata da možemo da izvršimo dobru selekciju, što govori da na tržištu još ima dovoljna broj tih stručnjaka. Kad je reč o softverskoj industriji, stanje je lošije”, kaže on.
“Poređenja radi, za pozicije sistem inžinjera javi nam se nekoliko desetina kvalifikovanih kandidata koje možemo da pozovemo na testiranja, dok kad tražimo softver inžinjera dobijemo do deset takvih prijava. Takođe, od pozvanih kandidata za sistem inžinjere obično jedna polovina ispunjava kriterijume da može da radi kod nas, dok je kod izbora softver inžinjera tek desetak posto kandidata koji zadovoljavaju sve uslove”.
Zbog čega je to tako?
Softverska industrija je globalno otvorena, ne poznaje granice. Za poslove inžinjera koji treba da održava neki sistem, iako veliki deo poslova može da se radi „na daljinu“, deo mora da se obavlja „na lokaciji“ pa je geografsko prisustvo neophodno. Kad je reč o proizvodnji softvera, geografska odrednica je nebitna. Znamo da hiljade ljudi u Srbiji svakodnevno rade za softverske kompanije izvan Srbije.
Dakle, ima kadrova, ali ne za domaće firme?
Razgovarali smo i sa ljudima koji organizuju autsorsing za inostrane kompanije. I oni kažu da je kapacitet tržišta “na maksimumu”. Takođe, imaju probleme da nađu kadrove. Jedna od firmi ima mesecima otvoren konkurs za pedesetak developera i ne mogu da nađu ljude.
Drugi razlog deficita kadrova jeste obrazovni sistem koji ne produkuje softverske inžinjere. U praksi i oni koji završe školovanje ne poseduju potrebna znanja i veštine da bi mogli odmah da budu produktivni. Oni dolaze „poluupotrebljivi“ i da bi se postigla njihova puna efikasnost u sistemu proizvodnje softvera potrebno je najmanje tri do šest meseci dodatne obuke. Od svih fakulteta najpripremljeniji kadrovi za industriju dolaze sa FON-a. Uz to, broj svršenih inžinjera, čak i sa takvim znanjima je nedovoljan s obzirom na to koliko industrija može da apsorbuje.
Za srednji ili viši nivo kadrova u domenu, na primer, softverske arhitekture, praktično nema kadrova koji izađu sa fakulteta i mogu da konkurišu za te pozicije. Takav viši nivo školovanja u softverskoj industriji kod nas ne postoji.
Znači li to da je i cena srpskih programera porasla, ako je takva tražnja za njima. Hoće li i srpske firme početi da traže radnike u inostranstvu?
Na tržištu cena naših radnika još nije previsoka, jer i kuće koje autsorsuju domaće developere koriste mogućnosti jeftinije radne snage u Srbiji. Njihova primanja jesu visoka u odnosu na cene rada u ostalim sektorima u Srbiji, ali je taj nivo i dalje „podnošljiv“ za domaću industriju. I dalje su oni jeftiniji nego softver inžinjeri u zemljama centralne Evrope, a da ne govorimo o zapadnoevropskim ili američkim radnicima.
Međutim, to će brzo da se promeni. Srbija je u poslednje dve godine dospela u problem „suše kadrova“ kad nas je kao dobru autsorsing destinaciju identifikovalo nekoliko kompanija. Cena rada će početi polako da raste, što će automatski povećati i cene usluga i proizvoda na domaćem softverskom tržištu, jer će i ljudi koji rade za domaće firme morati po prihodima da se poravnaju sa kadrovima koji rade za strance.
To znači i da će usluge koje će plaćati domaće kompanije postati skuplje.
Kako domaće kompanije gledaju na softverska rešenja u poslovanju, da li ih doživljavaju kao investiciju, ili kao neophodan alat?
ASSECO je pre svega fokusiran na finansijski sektor i na državne institucije. U poslednjih godinu i po dana tek ulazimo u ostale sektore, tako da nemamo velika iskustva. Finansijske institucije veoma ozbiljno shvataju IT. U bankama se IT tretira kao osnovna poluga rada i razvoja, odmah uz kapital. Banke u Srbiji uglavnom ne zaostaju za standardima u zemljama u regioni i centralnoj Evropi. Postoje razlike u budžetima, ali nekad su banke kod nas i kreativnije pa za ista rešenja potroše manje para.
Kad je reč o državnoj upravi, situacija je dramatično različita. Pre svega, postoji odsutvo bilo kakve državne strategije. Postoje deklarativni politički manifesti, ali ozbiljne strategije o informacionom društvu nema. Osim toga, državi nedostaju kompetentni kadrovi koji mogu da se bave tom problematikom. Na primer, ne postoje kadrovi koji razumeju mogućnosti informacionih tehnologija da doprinesu efikasnosti državne uprave, a ne razumeju ni potrebe državnih organa.
Naravno, situacija varira, jer postoje određeni delovi državne uprave koji su po prirodi posla oslonjeni na IT i u tim segmentima postoji ozbiljniji pristup. Takav je slučaj sa Poreskom upravom i Agencijom za privredne registre, koje su prepoznale značaj informacionih tehnologija i primenjuju ih u svom radu. Takođe, MUP ima jaku službu u kojoj znaju šta rade, prate trendove i sl.
Politička podrška sa vrha je neophodna. Ključno je da ljudi koji sede u Vladi imaju osećaj koliko stvari mogu da budu efikasnije primenom informacionih tehnologija. Budžeti su minimalni, uz šta se novac troši na stvari koje su često sekundarne – na primer na hardver koji brzo postane prevaziđen, umesto na softverska rešenja.
Koju biste zemlju uzeli za primer dobrog sprovođenja IT strategije?
Austriju. Voleo bih da vlada i državni sekretari odu na sedmodnevnu “ekskurziju” u Austriju i samo da prouče kako se tamo radi, kako se, na primer, plaća porez, kako se aplicira za građevinske dozvole…Ne govorim dakle o državama koje su mnogo više uradile na tom pitanju, dovoljan pomak bi bio kad bi se približili Austriji – staroj konzervativnoj državi koja je veoma birokratizovana.
Kakva je stvar sa privatnim firmama?
Mnogo zavisi od prirode posla firmi. Sve više ima ozbiljnih projekata. Velike i strane kompanije su mnogo unapredile IT, nema ni jedne koja nije oslonjena na dobar ERP sistem. Ima i domaćih privrednika koji primenjuju nove tehnologije. Problem je sa malim i srednjih preduzećima. U tom segmentu je Srbija daleko iza čak i susednih zemalja. Mislim da je najveći problem sa preduzetnicima pomanjkanje znanja. Uglavnom su to ljudi koji nisu informatički dovoljno pismeni. Tek sporadično se dešavaju neka ozbiljnija ulaganja, ako u preduzeću postoji neko ko je informatički obrazovan.
Danas je otežavajući faktor kriza, iako se lako vidi da se dinar uložen u informatiku vraća na drugim mestima. Ljudi to ne vide.
Koliko i dalje među preduzetnicima postoji strah za bezbednost poslovanja ukoliko se previše oslone na IT?
Ljudi su ti koji prave poslove. Tehnologije samo sprovode ideje koje kreiraju ljudi. Sa druge strane, sve što može da se prebaci na IT oslobađa ljude da rade druge stvari. Kad je reč o bezbednosti informacija, i dalje su tradiconalni načini krađe informacija daleko zastupljeniji od bilo kakvog sofisticiranog provaljivanja. U najvećim svetskim aferama današnjice nisu anonimni hakeri, nego insajderi koji sede u organizacijama i koji iznesu podatke. Ranije su kopirali podatke i iznosili fascikle.
Razgovarao sam nedavno sa čovekom koji se razume u problematiku bezbedonosnih službi i koji mi je rekao da su se u tom poslu tehnologije menjale, ali da metode nisu promenjene već sto godina. Danas službe mogu, na primer, da slušaju sve telefone, ali i dalje postoji problem kadrova – neko to mora da radi. I dalje postoji “usko grlo”, jer ljudi moraju da obrade sve informacije. Pored svih tehnologija, do Bin Ladena se došlo tako što je neko odao lokaciju.
Koliko softverska rešenja danas diktiraju zahtevi korisnika za jednostavnošću
Očekivanja od softvera će biti jako velika, a korisnici će to doživljavati kao prirodni sastav svog okruženja ne razmišljajući o kompleksnosti tih rešenja. Transformacija IT u poslednjih nekoliko godina je ogromna i dešava se eksponencijalno. Korisnici postaju sve zahtevniji kako se pojavljuju nova rešenja. To potpuno redefiniše pristup.
Pre desetak godina primarna funkcija poslovnih aplikacija je bila da zabeleže poslovne događaje i da može da se operiše sa tom evidencijom. Danas se takve stvari podrazumevaju. Sad se priča o intuitivnosti – da li će softver da uoči matricu ponašanja klijenta i da sam ponudi proizvod koji toj grupi klijenata može da se dopadne. Šta će sutra da bude trend, mislim da niko ne zna. Mislim da ćemo za tri godine biti iznenađeni kako će svet oko nas da izgleda. Moja deca danas ne mogu da zamisle kako smo mogli da živimo bez mobilnog telefona i GPS uređaja.
Odakle dolaze inovacije? Da li smo mi tržište koje samo prati trendove?
Uglavnom je tako, iako ima inovacija, ali su one mikroprirode i imaju lokalni ili regionalni značaj. I dalje su najrazvijenija tržišta lideri u inovacijama. To je i logično, s obzirom na to da su u centru razvoja korisnici. Njihovi kompleksni zahtevi “guraju” kompanije ka inovacijama. U tom kontekstu SAD je i dalje najveći potrošač, njihovo stanovništvo ima najveću kupovnu moć i njihova tražnja i ponašanje diktiraju trendove. Uporedo sa SAD su i ostale razvijene zemlje.
Kada bi Asseco (bivsi Pexim) placali developere po traiznim uslovima, ne bi kuburili sa manjkom kadrova. Oni su poznati po tome. Prijavio sam se pre godinu dana na jedan njihov oglas i ponudili su mi 50% manje nego sto primam u sadasnjoj firmi. Dakle, posla ima, ali ne za takve kompanije. Danas se sve zna, pa i to sa kim treba da imate posla.
Konacno da o informacionim tehnologijama govori neko ko nesto zna i ko stvarno nesto radi! Da nam je vise takvih…
Pa normalno je da gospodine Mirceticu ne mozete da pronadjete kadrove kad ste sve dobre oterali. I dobro je poznato u IT krugovima kakva je Asseco(bivsi Pexim) firma, samo pitajte bilo kog developera koji je napustio vasu firmu. Kada bi se malo vise postovali i placali programeri kod vas umesto sto kupujete svojim menadzerima sluzbene automobile.