Pečeni vo i roštilj na beogradskoj Adi Ciganliji. Uranak u Bojčinskoj šumi. Opasuljivanje na Trgu Marksa i Engelsa. I ovaj prvomajski Praznik rada prošao je bez spektakularnih klasnih žurki na spomenutim mestima na kojima je u prošlom veku radnička klasa Srbije ponosno demonstrirala svoju društvenu moć i vlast nad državom, svojinom i Partijom. U ropotarnicu Istorije odavno su otišli država, samoupravljanje i Partija, a društvo i radnička klasa pokušavaju da sakupe krhotine i zakrpe zjapeće rupe.
U kakvom je danas stanju radnička klasa u Srbiji? Postoji li posle 10 (20?) godina tranzicije, kakva joj je klasna svest, da li joj je bolji domaći ili strani poslodavac, sanja li još svoju državu i vlast nad imovinom, može li masovno da izađe na ulice i iskaže svoj bes, je li zaista sposobna da bude ravnopravni učesnik socijalno-ekonomskog dijaloga i saučesnik u društvenom konsenzusu potrebnom za izlazak zemlje iz krize?
Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), decidirano tvrdi da Srbija nema ni radničku klasu ni – sindikate. A na pitanje zašto, ona odgovara: „Zbog neoliberalne politike koja se primenjuje od početka demokratskih promena i zbog korumpiranih sindikata. Sindikati i poslodavci ne mogu da uzimaju novac od države, a uzeli su 168 miliona dinara za dve i po godine iz Fonda PIO, za razvoj i unapređenje socijalnog dijaloga. Ako država daje sredstva iz budžeta socijalnim partnerima, onda ih ona drži u šaci. Tu nema socijalnog dijaloga.
Najkritičniji period za sindikate u Srbiji bio je dve godine pre krize, sada ih ovoliki gubitak radnih mesta vraća na javnu scenu”.
Sociolog Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, nedavno je objavio knjigu „Čekajući kapitalizam“ u kojoj je jedno poglavlje posvećeno radničkoj klasi u Srbiji („Fragmentisanje radničke klase“). To poglavlje izvorno je napisano kao poređenje radničke klase u Srbiji i Hrvatskoj.
„U obe zemlje postoji izrazito fragmentisanje. Na atomizaciju iz socijalističkog perioda nadgradila se sadašnja sindikalna fragmentacija. Što se tiče zakonodavnog okvira, država se odnosi krajnje nemarno, ona više voli da ima rastresitu sindikalnu scenu i da se nikada ne sazna ko je reprezentativan a ko ne. Tu je haotična situacija u kojoj nema pravila. Da ih ima ne bi moglo da se dogodi da jedna mala grupa radnika u kompaniji „Jura“ organizuje štrajk, pokušava da se predstavi kao sindikat i traži neka sindikalna prava. To zakonski ne bi smelo da se dozvoli. U Srbiji nema nijednog mehanizma koji bi integrisao radničku klasu, jedino što je može mobilisati jeste populizam. Ranije je to bio nacionalni, a sada je socijalni. Ali ne vidim koja bi od političkih stranaka mogla to da iskoristi u smislu pravog socijalnog bunta“.
Mirko Todorović, vlasnik konfekcije „Todor“ iz Vrnjačke Banje, kaže da radnici zaposleni u njegovoj firmi imaju svoju sindikalnu organizaciju koja ne pripada oficijelnim sindikalnim centralama. On, inače, smatra da je industrijska kultura iz vremena samoupravljanja očuvana i da je ona sada korektor za mlade koji dolaze da rade i često se postide kad vide kako rade stari radnici.
„Radničku klasu čine uglavnom ljudi u pedesetim godinama. U Vrnjačkoj Banji danas niko neće da se javi na obuku za šivenje, odnosno javiće se desetak devojaka koje su roditelji naterali da dođu jer su propale na studijama raznih menadžmenta. Obično budu tri-četiri dana i od njih deset ostaje pet, a posle nedelju dana možda ostane jedna koja hoće da radi, a ne postiže nikakvu produktivnost. Već dve godine raspisujem konkurs za obuku mehaničara. Razumem nekoga da radi dva-tri meseca i da ode, jer nije zadovoljan zaradom i uslovima rada, ali ne razumem mladića koji je došao da radi i sedmi dan daje otkaz i kaže ’nije ovo za mene’. To je danas dominantna radnička klasa“.
Lazić objašnjava da radnička klasa kao industrijsko radništvo i autohtona društvena grupa postoji u tragovima i da se tek stvara: „U socijalizmu je ogroman broj radnika regrutovan sa sela i reč je o grupaciji koja upravo zbog toga što je stalno imala rezervni položaj nije izgradila ono što ’trenira’ kapitalizam. Nije izgradila radnu disciplinu, sredstva borbe karakteristična za radničku klasu, svest o vlastitoj posebnosti, svest o vlastitim, ali i zajedničkim interesima, o sindikalnom organizovanju i organizacijskim sredstvima borbe. Zato sindikati i nisu imali gde da se ukorene. To su negativne posledice objektivnog materijalnog položaja vezanog za vrednosni sistem koji je ostao zatočenik ne samo socijalističkih, nego i tradicionalističkih obrazaca između kojih postoji tesna veza. Ti obrasci sadrže ključne zajedničke karakteristike kao što su kolektivizam, solidarnost i egalitarizam. Sve to nasleđeno je iz 19. veka, samo malo prerađeno i prepakovano u socijalizmu i to je ’paket’ kojim danas raspolažemo“.
Predsednica ASNS Ranka Savić potvrđuje da još nije iskopnela svest o samoupravljanju (mada je ima sve manje) i da čak može da se detektuje i u železari „US Still“, ali i u mnogim preduzećima u restrukturiranju kao što su IMT, IMR…
Profesor Lazić ocenjuje da je samoupravna svest ostala u svim društvenim grupama. Njegova istraživanja pokazuju da je došlo do razdvajanja vrednosnih orijentacija. U politici još u kasnom socijalizmu u svim društvenim grupacijama prevladala je demokratska svest i potreba za pluralističkom društvenom organizacijom. „U ekonomiji, međutim, opstala je etatistička svest koja se prerušeno zvala samoupravljanje dok nam je išlo dobro, a čim je postalo loše okrenuli smo se državi. Samoupravna svest nikada nije razgrađena, zato u Srbiji i danas postoje društvena preduzeća, a niko ne zna da kaže šta je to“, kaže Mladen Lazić.
Na pitanje kako danas izgleda radnička klasa, metaloglodač Goran Stefanović koji u Industriji motora Rakovica radi već 28 godina, iako sa platom od 29.000 dinara, kaže: „Izgubljeno. Kao ovce negde u planini. Samoupravljanje je nestalo, sva vlast je data direktorima, a nikakva odgovornost“.
Industrija motora u Rakovici (IMR) jedno je od tih društvenih preduzeća, firma „ni na nebu, ni na zemlji“. Nekada je zapošljavala 5.000 radnika, pregurala je tri neuspešne privatizacije, radnici su ponosni što su uz pomoć sindikata odbranili fabriku (odnosno njen plac) od „tajkuna“ i sada njih oko 800 veruje u spas koji se zove – „i Srbija i Etiopija“. Etiopija je „zamajac“, jer je naručila veliku količini traktora, a Srbija treba finansijski da pripomogne da se ovaj aranžman realizuje.
Mladen Lazić kaže da su se kolektivistički i etatistički obrasci održali do danas, uključujući menadžerski sloj, sitne preduzetnike i pre svega radnike: „Već 150 godina u Srbiji opstaje državocentrični model, kad god nešto nije u redu tu je država da reši problem“.
Golub Jordanović, asistent za industrijalizaciju i podizanje kvaliteta i akcionar kompanije „Tigar“ iz Pirota, najveću promenu vidi u mnogo većoj ličnoj odgovornosti. O mogućnosti da se danas u „Tigru“ primeni dobro poznata parola „Radio ne radio, svira ti radio“, on kaže:
„Nikako. O tome čovek ne može ni da razmišlja. Danas u ovoj fabrici nema ko ne radi“. Jordanović je vlasnik 130 akcija „Tigra“ (vrednost akcije na Beogradskoj berzi kreće se od 700 do 740 dinara), a mesečno zarađuje 32.000 dinara. Kaže: „kao akcionar ne savetujem direktore da malo stanu sa investicijama i da taj novac potrošimo na plate. Razgovaramo o ceni rada i gledamo koliko je moguće da se ona podigne. Mi stalno gradimo, dograđujemo, ulažemo sredstva u nove mašine. Više volim da stvorimo i za generacije koje dođu posle nas“.
Tumačeći položaj radnika kod različitih poslodavaca, predsednica ASNS Ranka Savić kaže da je država dobar poslodavac: „Pozitivne norme zaštite radnika iz doba socijalizma zadržane su u državnom sektoru gde su relativno veće zarade, poštuje se zakon kada je u pitanju prekovremeni i rad vikendom i praznicima, bolovanje… Kad smo to pokušali da presnimimo u celu privredu, mediji su napali javni sektor, umesto da ga svi branimo jer je sačuvao neka radnička prava”.
Govoreći o položaju radnika kod stranih poslodavaca, profesor Mladen Lazić kaže da Srbiji nedostaju institucionalni aranžmani i da ih stranci donose sa sobom: „Stranci su nam neophodni za institucionalno disciplinovanje preko evropskog zakonodavstva. Nama je potrebna kontrola spolja, država više ne može da nas spase“.
Deset godina posle privatizacije Fabrika cementa „Lafarž“ u Beočinu dokazala je da radnik iz Srbije može i na „domaćem terenu“ da postigne vrhunske radne rezultate, iste kao kad radi u Nemačkoj i Francuskoj, jer je u Srbiji primenjen isti model organizacije. Kad je kupljena, beočinska fabrika cementa imala je nešto više od 2.000 radnika koji su proizvodili 2.500 tona klinkera mesečno, zatim je „Lafarž“ potrošio 100 miliona evra na modernizaciju opreme i zaštitu okoline i danas u fabrici radi 340 radnika i proizvodi – 4.800 tona. Njihov prosek zarada je 79.000 dinara, a na kraju svake godine pripada im bonus („trinaesta plata“).
Petar Stojanović, glavni bravar u Sektoru održavanja Cementare, kaže da je zadovoljan svojom zaradom, ali ne otkriva kolika je. “Verujte mi, stvarno sam zadovoljan, mogu da živim dobro. Na kraju godine dobijamo i bonus koji je definisan ključnim pokazateljima kojima utičemo na poslovni rezultat. Između ostalog, i većom bezbednošću. Na primer, ja ću dobiti pun bonus ako imam više prijavljenih nepoznatih i nebezbednih situacija. O nadnicama pregovara naš sindikalni tim i sa poslodavcem ugovara kolektivni ugovor kojim smo zadovoljni”, kaže Stojanović.
Šta čeka radnike u firmama čiji su vlasnici domaći preduzetnici? O tome priča Mirko Todorović: „Ja danas ne spavam. Veliki i savesni biznismeni ne mogu mirno da spavaju. Mene iskreno pogađa što je radniku niža plata, što ću morati da smanjim broj zaposlenih, sada već moram da prodajem neku imovinu da bih nadomestio manjak kapitala u poslovanju. Ali, postoji granica do koje to može da se radi. U nekim gradovima moram da zatvaram prodavnice“. Nije danas lako imati 500 radnika.
Golub Jordanović Osećam se kao Novak Đoković
Kako vam je izgledao prelaz na novu proizvodnju?
Teško i naporno, kupci su nam probirljivi, to je sad evropsko i pogotovo englesko tržište. Na radnom nalogu dobijemo ime kupca i tačno znamo za koga radimo. Plašio sam se kad smo u to ušli, mi kao narod volimo malo da ‘zafušerimo’, a ovi ljudi traže pedantnost, za svoj novac hoće kvalitet. A ja volim da vidim nalepnicu na kojoj piše „made in Serbia“.
Je li se neko bunio što zbog mnogo posla prošle godine nije moglo da se ide na godišnji odmor u junu i julu?
Imali smo godišnji odmor, ali u decembru.A nigde i ne piše da odmor mora da bude u junu i julu. Od poslodavca i kupca zavisi kad ćemo da idemo na odmor. Da smo prošle godine „pritisli” direktore izgubili bismo vrlo bitne kupce. Došao nam je francuski „Dekatlon” i naručio mnogo robe. Tada je za nas bilo „biti il’ ne biti” i hteli smo da pokažemo da smo ozbiljna fabrika.
Po čemu ste vi iz „Tigra” posebni?
Imamo posao, imamo redovnu platu i imamotržište. Bez tržišta smo ništa. Nije preterano kad se za ovu firmu kaže da je prva u Evropi. To mi lepo zvuči, ne mogu to da vam opišem, osećam se kao Novak Đoković. Za mene radno vreme ne postoji, na posao dolazim najmanje sat vremena ranije, niko me ne tera, tera me posao da se pripremim. Nije mi nikakav problem da radim i dve smene. Pun sam sreće što ovde radim, ovo za nas nije fabrika, ovo je svetilište. Nisam preterao ništa što sam rekao, sve je istina.
Petar Stojanović
Famozni radni nalog
Kakvo je stanje deset godina posle privatizacije?
Naša efikasnost sada je gotovo stoprocentna, postrojenja rade 99,4 odsto. Kad su nam Francuzi pričali da će tako biti, nismo im verovali, a sad se niko ne čudi, to nam je normalno.
U početku smo se plašili, jer je stigao privatni gazda, ali sada radimo opušteno i fabriku doživljavamo kao svoju. Ovde smo svi da zaradimo i nije mi teško da ostanem duže, jer znam da će mi biti plaćeno. Posebno se nagrađuju jubilarne godine rada. Za 30 godina u Cementari od „Lafarža” sam dobio toliko novca da sam kupio „punta”.
Šta je doprinelo takvim rezultatima?
Uloženih 100 miliona evra i nova organizacija rada, odnosno „famozni radni nalog“ koji svaki radnik dobije kad dođe na posao. Pored naloga, ključna je i procedura. Na prvom mestu je bezbednost radnika na poslu. Bilo je i drugih promena. U odeljenju gde ja radim bilo nas je deset, sada radimo nas dvojica i sve stižemo.
Kako ste se navikli na nova pravila?
Ona su u interesu naše bezbednosti. Važno je da su sada sve procedure otvorene. Pravila kažu da ja mogu da odbijem posao ako procenim da je nebezbedan i moje mišljenje se poštuje.
Zar naš mentalitet nije drugačiji, mi uvek tražimo prečicu?
Ovde nema prečica, najstrože su zabranjene. Ništa se ne radi na brzinu, ona nije važna koliko god da su nam važni rokovi. Ako proces nije bezbedan, onda menjamo radni nalog i kažemo da taj posao ne može da se uradi za osam nego za 24 sata i pravimo novi plan. Jeste, sve je to bilo teško promeniti, ali promenilo se.
Goran Stefanović
Gigant čeka državu
„Stiže ’novo sutra’,kreće se ispočetka, postoji nova nada… IMR ima novi izvozni program. Zahvaljujem Vladi, da nje nije ne bi ni bilo ovog posla“.
Je li vredelo čekati?
Možda naši traktori nisu dobri kao „Džon Dir” ili oni iz Belorusije, ali je naš seljak navikao da može sam da popravi traktor. Narod traži nešto jednostavno, a ekonomično, takav je naš traktor. I zato mi i dalje imamo tržište, potrebna nam je samo finansijska injekcija. Vlada je obećala da će pomoći sa 100 miliona dinara obrtnih sredstava ako sklopimo ugovor sa Etiopijom. Lako bismo se mi probili na tržište, samo da imamo finansije.
Kakva je oprema i tehnologija u IMR-u?
Prilično zastarela. Ne znam da li je nešto skorije nabavljano, oprema je stara 25 godina. Ali zato imamo iskusne majstore, prosek staža im je 27-28 godina.
Šta država još može da pomogne?
Država je nekad imala dobar sistem robne razmene, pa je seljak preko zemljoradničkih zadruga nabavljao traktor i plaćao ga pola u novcu, pola u robi. Možda bi trebalo vratiti sve to što je nekad bilo. Da budemo državna firma, jer jednoj državi potrebna je ovakva poljoprivredna industrija. Možda može da bude i strateški partner, ali ipak bi bilo bolje da smo državna firma i uspeli bismo uz mala ulaganja. Slažem se, treba privatizacija, treba neki dobar domaćin. Ali izgleda takvih nema.
Mi smo uspeli da odbranimo IMR od bivšeg ministra Gorana Novakovića. Da je on kupio bili bismo zatvoreni pre pet godina.