Ministar poljoprivrede, a možda i premijer, trebalo bi čim ode Angela Merkel da sednu u auto i odu u Lebane, u selo Cekavicu kod Gorana Cvetkovića. U razgovoru sa Cvetkovićem moći će iz prve ruke da dođu do informacija o stanju i problemima agrobiznisa u Srbiji.
Jer, reč je o čoveku koji bi svojim radom i poslovnim rezonima, posredno i neposredno, mogao da doprinese razvoju Lebana i okoline, pa i juga Srbije u celini, više od svih državnih strategija regionalregionalnog i razvoja nerazvijenih područja. A plus, ne bi je to – za razliku od Dinkićev(sk)ih preduzetničkih poduhvata – ništa koštalo. Da neko neće da pobegne iz Lebana glavom bez obzira nego hoće da tamo zasnuje biznis, to je vest, i gest za „podvig godine“.
„Radim dvadeset sati dnevno, spavam malo. A, privatnici, znate, razmišljaju o poslu i dok odmaraju“, kaže Goran Cvetković u razgovoru koji smo vodili u njegovom domaćinstvu u Cekavici. Ovaj čovek ima velike planove. U poslednje četiri godine na opštinskim licitacijama zajedno sa sinom zakupio je preko 430 hektara državnog zemljišta na kojem mahom želi da podigne zasade šljiva. Po tome je apsolutni rekorder u ovom kraju.
Ove godine interesovanje za državno poljoprivredno zemljište u Lebanu bilo je iznad svakog očekivanja i zato je početna cena od pet hiljada dinara za jednogodišnji zakup čak sedam puta porasla. Ponuđeno je ukupno 1.876 hektara, a najviše, 185 hektara, zakupio je Slobodan Cvetković, inače student bankarstva i finansija na beogradskom univerzitetu Singidunum, kome je želja da se bavi voćarstvom poput oca Gorana.
„Naše ambicije su velike. Možemo da proizvedemo bar 20.000 tona sirove, odnosno 5.000 tona suve šljive. Imamo sušaru, najveću na jugu Srbije, podignutu pre četiri godine, u vreme kada sam krenuo sa zakupom zemljišta. Njen kapacitet je 30 tona za 24 sata“, kaže Goran u razgovoru za Novi magazin.
Sva količina suvih šljiva koja je poslednjih godina izlazila iz njegovih pogona u Cekavici završavala je na italijanskom i iračkom tržištu. „Otkupljujem papriku i velike količine voća, ali želim da imam svoje zasade, pošto imam veliku sušaru. Imam svoju obradu, svoju trgovinu, pa hoću da imam i svoju sirovinu da bih zaokružio proces proizvodnje“ objašnjava naš sagovornik.
Tu, međutim, idila prestaje, jer na scenu stupa država. Od 245 hektara zemljišta koje je zakupio, Goran obrađuje tek 60. Ta površina je pod suncokretom, dok je ostatak od 185 hektara sporan, dakle u parlogu. „Država mi je dala zemlju i ja redovno plaćam zakup, ali zapelo je u Katastru. Kažu da ne mogu da se upišem kao zakupac, jer mi nije napravljen dobar ugovor. Išao sam u Ministarstvo poljoprivrede, pretio sam im da ću da ih tužim, ali već četiri godine ne mogu da rešim taj problem“, kaže Goran.
(opširnije u štampanom izdanju)