Šta je zajedničko mašinbravaru iz Čačka Jovanu Gavriću, agronomu iz Pančeva Siniši Pavloviću, pravniku iz Zaječara Milovanu Mišiću, farmaceutkinji iz Užica Zorani Jeftović i domaćici iz Šapca Mirjani Pantelić? Svako od njih, mimo svoje volje, ima na svom privatnom računu dug od 500 evra koji nisu napravili dotični građani, nego srpska javna (državna) preduzeća. Tu sumu ne „duže“ samo spomenuti ljudi, toliki minus „knjiži“ se na ličnom računu svakog građanina Srbije. Do tog minusa došlo se tako što se četiri milijarde evra, koliki su ukupni gubici 570 od 590 javnih preduzeća, podeli sa brojem stanovnika.
Ali, ni to nije sve. Svakom građaninu na teret godišnje pada još 35 evra, što je ukupno 250 miliona evra koji se potroše na kredite za pokriće gubitaka javnih preduzeća i na državne subvencije koje ta preduzeća dobijaju od Vlade da bi preživela.
Gledajući stavke u budžetu teško da se može decidirano reći da država troši toliki novac poreskih obveznika na pokrivanje gubitaka ili davanje subvencija svojim preduzećima. Ali nije nikakva tajna da se novac odliva (takoreći, nosi u plastičnim džakovima za plate) preko „egzotičnih“ kanala, na primer pozicija namenjenih za finansiranje nevladinih organizacija. Zvanično, država ne krije da „intravenozno“ održava u životu Železnice (sa više od 120 miliona evra dinara godišnje) i rudnik Resavica (20 miliona evra) koji ne može da proda iako se javio vrlo zainteresovan kupac, jer radnici misle da taj rudnik vredi mnogo više nego što je kupac spreman da plati. S obzirom na to da neka njena preduzeća nisu u stanju da vraćaju dugove, osnovano se sumnja da država (kao vlasnik) mora da „zalegne“ kod banaka kao garant koji će vraćati kredite. A prema dostupnim finansijskim izveštajima Elektroprivreda Srbije (EPS) duguje milijardu evra, Putevi Srbija 300 miliona evra, Jat oko 100 miliona evra (samo prošle godine napravio je gubitak od 25 miliona evra) i RTB Bor 134 miliona evra koje je država voljna da otkupi u direktnim pregovorima sa inostranim poveriocima (plus gubitak 500 miliona evra).
Stanje u tim preduzećima nikako se ne popravlja. Naprotiv, samo se pogoršava uprkos uveravanju države da će od upravljačkih struktura tražiti da povećaju njihovu efikasnost. Podaci pokazuju da od 590 javnih preduzeća 570 posluje sa gubicima većim od četiri milijarde evra. „Kao pravilo ponavlja se istina da u poslovne teškoće ulaze firme koje su državne ili rade za državu ili sa državom“, kaže predsednik Izvršnog odbora jedne banke čija je centrala van Srbije.
Kao loš primer može da posluži nacionalni avioprevoznik Jat koji je (posle četiri neuspešna pokušaja restrukturiranja) krajem prošle godine dobio novog generalnog direktora. Novi direktor obećao je (kao i četiri-pet njegovih prethodnika) „kule i gradove“, a država je poverovala u ta obećanja i pristala da Jat uđe u ovu godinu sa planskim gubitkom od 19,8 miliona evra i još ga častila sa 51 milion evra zajma. Jat je ta sredstva potrošio već za četiri meseca, iako je bilo planirano da zajam koristi 12 meseci, i sada se ispostavilo da nema odakle da vrati pozajmicu. Kao posledica takvog poslovanja nijedan partner s kojim Jat radi ne prihvata nikakav drugi sistem plaćanja već samo „keš franko dlan“. Umesto da ga otera u bankrot, Vlada angažuje petog po redu konsultanta koji dobio zadatak da za 1,2 miliona evra napravi novu studiju restrukturiranja Jata. Problem je, međutim, nastao kad su u Vladi shvatili da u budžetu nisu planirali novac za takvu studiju (verovalo se, valjda, da će Jat dobro da posluje), pa se sada tih 1,2 miliona evra uzima iz budžetske rezerve. Inače, na prethodne četiri studije restrukturiranja država je već potrošila šest miliona evra.
Pošto je u budžetu sve manje novca za pokrivanje gubitaka i subvencija, Vlada je spremila nacrt Zakona o privatno-javnom partnerstvu i istovremeno započela pregovore s Međunarodnim monetarnim fondom o reformi javnih preduzeća, a konačan dogovor najavljuje se za jesen.
Izjavu vicepremijera Božidara Đelića „da postoji konsenzus u Srbiji da se ne privatizuje većinski paket kapitala javnih preduzeća“ mnogi ipak nisu spremni da protumače kao tvrdo zatvaranje vrata restrukturiranju državnog sektora privrede.
Pitanje je, međutim, da li su poreski obveznici i do sada morali da pokrivaju gubitke javnih preduzeća, odnosno zašto je budžet (zlo)upotrebljavan za te namene kad su državi bila na raspolaganju mnogo racionalnija rešenja za taj problem.
(ceo tekst dostupan u štampanom izdanju)