Država jede privredu

Vlasnik apoteke od 100 kvadrata u centru Inđije treba da plati 200 puta više naknadu za uređenje građevinskog zemljište od njegovog kolege iz Bosilegrada. U Inđiji će za godinu dana morati samo na ime tog nameta da izdvoji 1,6 miliona dinara, dok će u Bosilegradu farmaceut za godinu dana platiti 8.000 dinara. Kolike će takse biti sutra (od ukupno 66 nameta), kako se menjaju i prema kojem principu, ne zna niko osim predstavnika vlasti na lokalom i centralnom nivou.

I jedni i drugi problem hronične besparice rešavaju tako što razrezuju skuplje takse, uvode nove naknade i malo šta čine da pojednostave administrativne procedure, dok se privrednici bukvalno guše u rokovima i papirima koje treba da ispune, predaju, uplate ili svakog meseca pošalju.

„Imam klijenta kome je pre mesec dana stiglo da duguje za porez 300.000 dinara i kad sam otišla da vidim šta je, ispostavilo se da je službenica naš novac uplatila na tuđe račune. Oni to još nisu ispravili i čim se neko doseti, pa ponovo to pogleda, blokiraće nam račun. I sve to zbog njihove greške“, kaže knjigovođa, sagovornica Novog magazina, koja je želela da ostane anonimna i u dahu navodi da nije čudo što je tako „kad nas kontrolišu ljudi koji jedva znaju da uključe kompjuter“.

Sva neracionalnost naraslog administrativnog aparata vidi se i na primeru prijava da su isplaćene plate i doprinosi za zaposlene. Za svaki obračunati mesec poslodavac Poreskoj upravi predaje koliko je ukupno novca firma isplatila poreza i doprinosa za taj mesec i tako 12 puta godišnje. U januaru za prethodnu godinu podnosi dokumentaciju koliko je za svakog zaposlenog pojedinačno plaćeno poreza na plate, a onda u aprilu i maju dostavlja podatke o tome koliko je za istog zaposlenog isplaćeno poreza i doprinosa.

„Tri puta pišemo po tri vrste obrazaca, čekamo u redovima, država nema informacije ko joj nije platio porez i doprinos, radnici ne znaju da li im je uplaćen staž, a mi svakog meseca predajemo zbirne podatke iz kojih se ništa ne vidi. Zar to nije van pameti“, pita se knjigovođa, naša sagovornica.

Godina dana popunjavanja papira, čekanja u redovima, trčanja do nadležnih institucija i predaje dokumentacije privredu košta 1,35 milijardi evra, izračunali su analitičari USAID-a na Projektu za bolje uslove poslovanja. „Teret administracije više se ne može izdržati“, kratak je i jasan Zoran Bjelić, vlasnik zanatske radnje Vetiks iz Priboja.

Zašto država seče granu na kojoj sedi? Da li je moguće da ne vidi ono što i stručnjaci i ljudi iz biznisa primećuju?

„Javna potrošnja bar je za petinu viša od one koja se prikazuje i to treba neko da plati. Preglomazna i preskupa država odnekud mora da se finansira, kako na centralnom nivou tako i na lokalu. Zbog toga u Srbiji postoji paralelni sistem naknada i taksi koji služi za to da administracija sebe izdržava. Konačno, povećanje PDV-a bilo bi vidljiva mera, ali uvođenje novih naknada i komplikovanijeg administrativnog aparata nije tako očigledno. Pitanje je kada će država postati svesna da gušeći privatnike kopa sopstvene temelje“, pita se Dušan Vujović, saradnik na USAID Projektu za bolje uslove poslovanja i donedavni ekonomista u Svetskoj banci. On poručuje da „u državi u kojoj privatni sektor nije važan i u kojoj je sve usmereno na državu“ ništa ne može biti drugačije. Bar ne dok se ovaj princip ne promeni.