Najveća ironija srpske političke scene je ponašanje tzv. intelektualne, liberalno-građanske elite. Iako se na Radomira Konstantinovića pozivaju kao na vrhovni autoritet, njihovo ponašanje je školski primer duha palanke o kojem je on pisao. Konstantinovićeva palanka je duh koji traži gotova rešenja, koji se plaši otvorenosti procesa i koji uvek traži mesiju da bi se zaštitio od užasa istorije. Ova elita zapravo ne traži promenu sistema, već samo drugu senku na zidu pećine koju će obožavati. Njihov liberalizam se često završava tamo gde počinje potreba za novim vođom koji će obaviti „prljav posao“ oslobađanja umesto njih. To je intelektualna lenjost koja se maskira u modernizam.
Da bismo razumeli zašto je mađarski recept nemoguće prosto prepisati, moramo prvo razumeti „sastojke“ tamošnje krize. Peter Mađar nije bio opozicioni aktivista, niti čovek sa ulice. On je autentični, genetski modifikovani proizvod Orbanovog sistema, čovek koji je „prohodao“ u hodnicima moći. Kao bivši diplomata, funkcioner u državnim bankama i bivši suprug Judit Varge, žene koja je godinama bila zaštitno lice Orbanovog pravosuđa, Mađar je bio u samoj srži sistema.
Njegov trijumf nije bio magijski, niti čin Proviđenja, već hirurški precizan ubod u trenutku kada je režim pokazao retku moralnu i sistemsku pukotinu: skandal sa pomilovanjem čoveka osuđenog za prikrivanje pedofilije u dečjem domu. Ta pukotina je bila fatalna jer je udarila u samo srce Fidesovog narativa o „zaštiti dece“ i „porodičnim vrednostima“. (Zvuči poznato?)
Mađar je izašao sa insajderskim dokazima o korupciji (čuveni audio-snimci o ministru Antalu Roganu), govoreći jezikom koji razočarani konzervativni glasači razumeju. Ovde leži suštinska razlika u strategiji: Mađar je pretendovao na isto, Orbanovo biračko telo, nudeći im mogućnost da ostanu patriote i konzervativci, a da ipak budu protiv korumpiranog vrha. On, dakle, nije tražio ideološko preobraćenje, već samo promenu adrese lojalnosti.
U Mađarskoj, uprkos Orbanovoj dominaciji, članstvo u EU nameće bar dekorativne granice. Postoji minimum pravne sigurnosti koji dozvoljava disidentu da preživi. U Srbiji, klijentelizam je fundamentalni društveni ugovor koji je zamenio Ustav. Ovde se izlazak iz sistema ne kažnjava gubitkom funkcije, već potpunom egzistencijalnom smrću i verovatnim gubitkom slobode. Klijentelistička mreža u Srbiji je „kapilarna“: ona hrani decu, obezbeđuje zaposlenje u lokalnom komunalnom preduzeću i garantuje mesto u bolnici. Svaki srpski „insajder“ koji bi pokušao da progovori iznutra, suočio bi se sa trenutnim izbacivanjem iz svih tokova života. Dok je Mađar u Budimpešti imao podršku dela privrednika koji nisu pod Orbanovom direktnom kontrolom, u Srbiji je privreda skoro potpuno srasla sa vrhom vlasti. Lojalnost „familiji“ je uslov za disanje, a ne samo za bogaćenje.
Nekoliko je tu čvrstih argumenata i za oštar otklon koji srpska opoziciona javnost pravi od Vučićevih glasača. S jedne strane, režimski akteri su toliko duboko ogrezli u kriminalu i sistemskoj korupciji da svako „pokajništvo“ u očima opozicione javnosti deluje kao neukusna šminka na licu zločina. Uzmimo Danicu Grujičić kao najrecentniji primer. Za većinski opozicioni populus, preletač iz vlasti nije potencijalni lider, već u najboljem slučaju svedok-saradnik čije je mesto pred sudom, a ne na bini. I tu se mora priznati vox populi – vox dei! Sa druge strane, srpski opozicioni narativ od svakog potencijalnog prebraćenika zahteva ne samo promenu mišljenja, već i potpunu promenu identiteta i javno samobičevanje, što je proces koji prosečan glasač vlasti doživljava kao neprijateljski čin.
Opet, ne može se reći ni da za to ne postoji valjani razlog: pristalice vlasti koja je u svojoj biti klijentelistička, čak bi se moglo reći i feudalna, iskazuju otvoreno neprijateljstvo, huškano gebelsovskim medijima, koje neretko završava najbrutalnijim i nekažnjenim nasiljem nad protivnicima vlasti. Dok Mađar otima bazu režima, srpska opozicija ostaje zarobljena u jalovim pokušajima aktivacije apstinenata, nesposobna da apsorbuje bilo koga ko dolazi iz manje kontaminiranog, pasivnijeg dela režimskog jezgra, čime se pat-pozicija samo produbljuje.
Ne sme se zaboraviti ni ogroman uticaj medija koji su praktično pod apsolutnom kontrolom režima. Dok je Mađar uspeo da mobiliše masu pre nego što je državna propaganda stigla da postavi barikade, u Srbiji medijska mašinerija radi preventivno. Ovde se potencijalni lider dehumanizuje i provlači kroz „toplog zeca“ onog trenutka kada pokaže prvu naznaku disonancije, često i pre nego što on sam odluči da progovori. Režimski tabloidi, dakle, imaju ulogu „društvenog dželata“. Druga, nekoliko puta oprobana šema, koja se, uistinu, ne prima u široj javnosti, ali od koje režim ne odustaje je stvaranje privida disonantnih tonova u njihovim redovima: Zorana Mihajlović, već poslovična „neposlušnost“ Branka Ružića i glasine o pucanju braka iz interesa između SPS-a i SNS-a, pomenuta Danica Grujičić, a oni sa boljim pamćenjem će se setiti i Bratislava Jugovića.
Iako je sve gore rečeno većini poznato, i dalje se ne odustaje od gledanja preko plota i snivanja o rešenju iz susedstva koje će se domino-efektom preliti i na ovu našu mrtvaju. Međutim, uporna potraga za „čudotvornim napitkom“ iz tuđeg podruma ostavlja trajne ožiljke.
Amnestira se pasivnost. Mesijanizam je savršen anestetik za građansku lenjost. Ako čekamo Petra Mađara, onda ne moramo da radimo u svom mesnom odboru, ne moramo da razgovaramo sa komšijama, ne moramo da gradimo infrastrukturu. Čudo nas amnestira od napora.
Uništava se i ono malo institucionalne svesti. Mi ne tražimo sistem u kojem niko ne može biti apsolutni vladar, već apsolutnog vladara koji će biti „naš“. Naš Zdravko, naš Draško, naš Mađar. To je regresivni krik društva koje odbija da odraste i preuzme sudbinu u svoje ruke.
Pošto se neočekivana sila ne pojavljuje u formi koju priželjkujemo, kao društvo upadamo u cikličnu depresiju, što je idealno agregatno stanje za svaku autokratiju, društvo koje veruje da je promena nemoguća bez metafizičke sile.
Fascinacija Peterom Mađarom u Srbiji je zapravo fascinacija prečicom. Traženje spasitelja iz tuđeg dvorišta je moderna verzija čekanja na ruskog cara (u sadašnjoj varijanti Putina) da stigne do Dunava ili iskrcavanje saveznika (u sadašnjoj varijanti intervenciju Brisela). Politička zrelost počinje onog trenutka kada shvatimo da spasitelj ne dolazi odozgo, niti iz susedstva, već iz svesti pojedinca koji prestane da čeka čudo i počne da zahteva zakon, te da polazeći od sebe, isti poštuje.
Dokle god budemo prepisivali tuđe matrice, dobijaćemo samo nove varijante istog poraza, potvrđujući da smo društvo koje, uprkos svim citatima Konstantinovića, i dalje duboko spava u mraku palanačkih sokaka, čekajući boga koji nikada neće doći.
