U životu ima datuma koji se ne zaboravljaju. Odlično sam upamtio 2. juni 1991. Bila je nedelja. Četiri dana ranije Crvena zvezda je u Bariju pobedila Olimpik iz Marselja i postala šampion Evrope, a „crveno-beli“ su u poslednjem kolu prvenstva igrali na Koševu protiv Sarajeva. Taj dan sam u hotelu „Holidej in“ u Sarajevu upoznao Sinišu Mihajlovića, u to vreme jednog od najtalentovanijih fudbalera Jugoslavije. Već od prvog susreta i zvaničnog upoznavanja me je „kupio“ i uvek sam ga poštovao, pre svega kao jednu plemenitu i dobru dušu.
Imao je blistavu igračku karijeru. Igrao je u Italiji u verovatno najkvalitetnijoj ligi tog vremena. Nosio je dres Rome, Sampdorije, Lacija, Intera. Bio je po opštem mišljenju jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca na planeti. Jedini je igrač u svetu koji je postigao het-trik, tri gola šutevima iz slobodnog udarca. Bilo je to na utakmici Lacio–Sampdorija. Tako nešto još nikome nije pošlo za nogom. Gromadna levica Evrope.
Zato nije čudo što su sve novinske agencije u svetu u petak 16. decembra objavile vest da je u Rimu u 53. godini preminuo Siniša Mihajlović, nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, reprezentativac Jugoslavije, bivši selektor Srbije, igrač i trener više klubova u Italiji. Gledam razne portale i ne mogu da shvatim koliko ljudi u komšiluku, a ima ih bogami i ovde, prosto „seire“ posle njegove smrti. Siguran sam samo u jedno, a to je da Siniša nije bio nikakav „zlikovac“. Pokušavamo svi skupa da budemo što bolji ljudi, ali nekima to očito ne uspeva.
DRUGARI IZ BOROVA
U vreme dok je igrao tvrdili su da je prgav, ponekad bezobrazan prema protivnicima, uobražen, često nedostupan za novinare, a mnogi su govorili i da je prepotentan, a najviše su mu zamerali što je drugovao sa Arkanom. Šta je mogao drugo, bilo je to krvavo vreme u kojem se nisu snašli ni mnogo mudriji ljudi od mlađanog fudbalera i to zlo doba nije zaboravljeno do dana današnjeg.
Da se vratim prvom razgovoru sa Sinišom Mihajlovićem u Sarajevu. Razgovarali smo u Holideju i on je u jednom trenutku ustao i kratko rekao: „Izvinite, moram da se javim nekim drugarima“, i brzim koracima krenuo prema recepciji. Video sam da ide u susret trojici mladića, možda malo starijim od 20 godina, a zatim da se sa svima srdačno rukuje i grli. Očigledno je bilo da se poznaju od ranije.
Posle ručka, kada su „crveno-beli“ pošli na obavezan odmor pred večernju utakmicu, ponovo smo se sreli nakratko i upitao sam ga šta je bio razlog njegovog iznenadnog odlaska. Usledio je odgovor koji sam primio sa oduševljenjem i zbog čega sam ga kasnije pratio tokom cele karijere. „To su mi drugari iz Borova Sela s kojima sam išao u školu. Tamo je počeo rat, a oni ne žele da pucaju, da ubijaju bilo koga. Svaki rat je odvratan. Hoće da beže negde u inostranstvo, pa im treba malo para“, reče mi Siniša.
Loš čovek nikada ne bi dao takav odgovor. Ta trojica momaka iz Borova najbolje su znali kome da se jave za pomoć, ko ih neće izneveriti u tim groznim trenucima. Nisu oni jedini kojima je Siniša Mihajlović pomogao. Četvorogodišnjoj Nikolini Radunović iz Podgorice je pre 19 godina platio operaciju srca, a često je pomagao i Dečije selo za nezbrinutu decu u Sremskim Karlovcima, iz kojeg je redovno vodio poneko dete na letovanje ili zimovanje sa svojom decom.
Saučešće Predraga Matića
Jedan od prvih ljudi koji se oglasio posle smrti Siniše Mihajlovića je bivši ministar branitelja Hrvatske Predrag Matić, trenutno poslanik evropskog parlamenta u Briselu. On je uputio telegram saučešća porodici. „Jako mi je žao. Bili smo prijatelji iz mladosti i zajedno igrali fudbal. Malo sam stariji od njega, ali smo se družili i stvarno bili dobri. Nažalost, rat nas je rastavio, ali eto, ostali smo dobri. U poslednje vreme smo se nekoliko puta čuli porukama. Uvek je na njih uzvratio, osim na poslednju koju sam poslao pre 15-ak dana. Očito je bio u jako teškom stanju, pa verovatno nije mogao da mi odgovori“, rekao je Predrag Matić, uz konstataciju da je Siniša Mihajlović imao mnogo prijatelja u Vukovaru i njihovom Borovo naselju, gde su zajedno odrasli i družili se.
NAJLEPŠI GRAD NA SVETU
Rođen 9. februara 1969. iz, kako će se kasnije ispostaviti važnim, mešovitog braka oca Srbina, pravoslavca Bogdana, i majke Hrvatice, katolkinje Viktorije. Otkad je znao za sebe svi njegovi u kući su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Kada je regrutovan za JNA i on se tako „pisao“ kao Jugosloven. Tako je i vaspitavan. Delio je ljude samo na dobre i loše, a život ga je naterao da postane verovatno jedini Srbin koji je odlazio i u Međugorje.
„Rođen sam u Vukovaru, koji je za mene bio najlepši grad na svetu. Zatim je postao simbol rata. Posle rata, kad sam došao da ga vidim, sve je bilo sravnjeno sa zemljom. Nisam mogao da se orijentišem. Samo skeleti zgrada, nagomilani za stvaranje rovova. Ptice nisu letele, nije bilo pasa. Grad duhova. Sećam se izgleda dva desetogodišnja dečaka koji su uzeli svoje mitraljeze. Imali su muške oči u telima dece. Tužne oči koje su već videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao ko sam. Često mislim na to dete, želim da znam šta mu se desilo. Ako ga rat nije oduzeo, danas je muškarac, možda ima ženu i decu. Nadam se da su te oči koje su prerano odrasle, ponovo odrasle i otkrile malo svetla“, ovim rečima je opisao prvi posleratni susret s rodnim gradom.
Kao kadet još je u staroj Jugoslaviji igrao za reprezentaciju Hrvatske u generaciji Štimca, Bobana, Prosinečkog, Jarnija… Družio se s njima, a na pripremama bio cimer sa Bilićem. „Sviđalo se to nekome ili ne, Siniša Mihajlović je imao top karakter. Bio je moćan i kao igrač i kao trener. Neka počiva u miru božijem“, oprostio se sa Sinišom nekadašnji selektor Hrvatske Slaven Bilić.
Imao je pozive i Dinama i Hajduka, ali se odlučio za Novi Sad zbog blizine tog grada rodnom Vukovaru i Borovu, gde su mu roditelji i mlađi brat Dražen dočekali zlo doba u proleće 1991. U ratu mu je najbolji drugar iz detinjstva Stipe, s kojim je išao u osnovnu školu i na letovanje, minirao rodnu kuću. Prethodno je prisilio Sinišine roditelje da je napuste i odu u Novi Sad. Stipe mu je to priznao u Zagrebu 1999, kad su se sreli posle deset godina. Siniša mu je oprostio jer mu je sačuvao roditelje, spasao im je glavu.
Siniša Mihajlović je bio srećno oženjen Italijankom Arianom, nekadašnjom novinarkom. S njom je imao petoro dece, dve ćerke Viktoriju i Virdžiniju, tri sina Dušana, Nikolasa i Miroslava. Pored petoro dece iz braka, imao je i vanbračnog sina Marka, koji živi u Italiji. Mlađa ćerka Virdžinije ga je „krunisala“ u dedu, pošto je rodila ćerku Violante, koja je nedavno napunila godinu dana.
Život često nije fer. Majstori odlaze, a mi sve stariji i sa sve više sedih nemamo pravo da ih zaboravimo.
Uvek suze na tatinu omiljenu pesmu
Siniša Mihajlović je bio mnogo vezan za oca Bogdana, koji je preminuo u 69. godini od kancera pluća. Od tada je postao posebno osetljiv na jednu pesmu i uvek bi zaplakao kad bi je čuo.
„Moj otac je bio iz Bosne, vozač. Kada je umro nisam bio s njim. Kada je bio rat preklinjao sam ga da dođe kod mene u Italiju, ali on to nije želeo. Mnogo je voleo pesmu „Ne klepeći nanulama“ od Nedžada Salkovića. Otkad ga nema, redovno mi krenu suze kada čujem tu pesmu“, priznao je Siniša da nije imun na suze kad čuje tatinu omiljenu pesmu.
Dečje selo je u Sremskoj Kamenici.