Verovatno ste se bar jednom u životu našli u situaciji da prijateljici pokušavate da objasnite da se zaljubila u pogrešnog muškarca i da pod hitno treba da ga ostavi. Slušali ste njene priče, gledali je kako plače i čudom se čudili kako se uopšte mogla zaljubiti u nekog kao što je on. Ili je moža baš vama bilo potrebno rame za plakanje jer ste se zaljubili u nekog ko vas ne ceni, zanemaruje vas, maltretira ili iskorišćava.
Takve (anti) ljubavne priče vrlo su česte, kaže psiholog Tomica Šćavina za Sensaklub i dodaje da su one mnogo su češće od lepih ljubavnih priča u kojima se partneri vole, poštuju i u odnosu rastu i dopunjuju se. U čemu je stvar? Zbog čega se to događa? Zašto je zaljubljenost tako slepa?
Fanatičan odnos prema ljubavi
U zaljubljenosti ima nečega religioznog. Postoje određene dogme, tj uverenja od kojih ne odustajemo. Najčešće verujemo, bez obzira na činjenice, da je naš partner zapravo negde duboko u sebi dobar, pažljiv i nežan. Ili, pak, verujemo da će se loš partner promeniti kada shvati koliko smo mi dobri, pažljivi, nežni …
Cilj takvog religioznog razmišljanja je naravno, raj. Međutim, u realnosti se dešava upravo suprotno – emotivni pakao .
Ceo proces je duboko podsvesan, jer da nije, niko ne bi uporno ostajao u lošem odnosu sa povremenim bljeskovima zaljubljenosti u kojem je odnos mučnih i lepih osećanja (u najboljem slučaju) 80:20. Tkivo tog duboko podsvesnog procesa jeste – fantazija.
Povreda + fantazija = zaljubljenost
U mašti je sve moguće. Dovoljno je zatvoriti oči i odlutati. Svetlucave niti fantazije stvorit će “njega” koji je dobar, brižan, pažljiv, “njega” kojem je žao što vas je povredio, “njega” koji uviđa da bi mu bilo mnogo bolje kada bi se prepustio ljubavi, i tako i sebi i vama ulepšao život.
To mazanje očiju fantazijom krajnje je nefunkcionalno jer vas vodi samo u još dublje povređivanje, ali iz nekog razloga, to nije u vašim rukama. Ne znajući ni kako ni zašto, jednostavno se u nekom trenutku nađete tamo negde, u ljubavnoj ideji koja je mnogo, mnogo lepša od stvarnosti.
Jednačina na kojoj se temelji ceo taj proces veoma je jednostavna. Glasi: povreda + fantazija = zaljubljenost . Dakle, kada vas “pogrešan muškarac ” povredi, umesto da reagujete ljutnjom ili tugom, počinje da se budi fantazija koja povredu umota u divan celofan zvan zaljubljenost.
Nažalost, takav odnos može trajati godinama, pa i ceo život . Možda i poznajete neku stariju ženu koja uporno za svog supruga alkoholičara i zlostavljača tvrdi da je on zapravo suštinski dobar, samo da ga prođe to stanje (trenutno) u kojem je.
Realnost koja se neće promeniti
Fantazija koja celu priču ulepšava nalik je lotosu koji izvire iz mulja, a zatim se na površini vode pretvara u prekrasan mirisan cvet. Teška i mučna potisnuta osećanja u toj su metafori mulj, a cvet je divan osećaj zaljubljenosti. I, naravno, cvet bi svako rado podelio s voljenom osobom, ali korenje i mulj … to je nešto što mora ostati skriveno.
U toj skrivenosti i jeste problem. Potisnuta osećanja su nešto što skrivamo i od samih sebe. Kada bi starija žena iz gornjeg primera zaista doživela svoju povređenost nakon što je suprug alkoholičar po hiljaditi put izvređa emotivna bol bi bila zaista velika. Toliko jaka da bi ostajanje u takvom odnosu bilo neizdrživo.
Međutim, ona ne želi da doživi taj emotivni bol u potpunosti. Ne želi da vidi celu sliku i pomiri se s tim da su nepoštovanje, grubost i maltretiranje realnost koja se ni sutra ni prekosutra neće promeniti. Ne želi da se pomiri sa tim da je realnost njenog braka bol a ne ljubav.
Preskakanje neugodnih osećanja
Ovo “ne želi” treba uzeti sa rezervom, jer nije reč o svesnoj želji. Niko svesno ne bi uporno ostajao u odnosu u kojem mu je očigledno loše. Stvar je u tome da svi mi tokom odrastanja naučimo u određenoj meri da potiskujemo i izbegavamo neprijatna osećanja. I ta navika brisanja ili preskakanja neprijatnih osećanja ostaje .
I onda, kada nas neko povredi, želimo što pre da pobegnemo od neprijatnih osećanja, bilo da je reč o tuzi, ljutnji, sramu ili nekoj mešavini osećanja koju ne možemo jasno da imenujemo. Kako bismo pobegli od toga fantaziramo. Baš kao deca, koja su se odrastajući u lošim porodičnim uslovima povlačila u svoj svet i gradila neke svoje priče u kojima je sve lepše.
Kad shvati koliko sam dobra (dobar), promeniće se
Supruga alkoholičara koju sam spomenula drastičan je primer slepila koje zaljubljenost može stvoriti, ali podsvesni mehanizam koji tu vlada isti je kao i kod bilo koje druge “zaljubljenosti u pogrešnu osobu”. Dakle, kad god se dogodi da neko ostaje zaljubljen u nekoga, iako je taj odnos loš, na snazi je zakon: povreda + fantazija = zaljubljenost .
Kad se tome dodaju i dogme “negde duboko u sebi, on je dobar, pažljiv i nežan” i “kada shvati koliko sam dobra, pažljiva i nežna, on će se promeniti” , dolazi do veličanstvene i magnetične emotivne zbrke koja se obično opisuje kao “povezani smo na nekim čudnim nivoima”, “mi smo stvoreni jedno za drugo, samo on to još uvek ne vidi” i slično .
Ono što u celoj toj situaciji može biti od pomoći upravo je suprotno od fantazije. Tvrda realnost. Činjenice. “Nije me nazvao”, “rekao mi je da sam glupa”, “nakon seksa okrenuo mi je leđa” i sve ostalo što je proizvelo emotivnu bol . I zatim, ostajanje s tom boli. Ostajanje dok god traje. To može biti teško, ali zapravo, dugoročno gledano lakše je nego ostajati u istom začaranom krugu bola i idealizacije.
Bol je teška, ali ako je to cena koju treba platiti za otvaranje očiju i napuštanje lošeg odnosa koji donosi samo još više boli, svakako se isplati.