Zašto obožavamo nezdravu hranu?

Glavna zanimacija proizvođača brze hrane nije samo reklamiranje, iako se na prvi pogled tako čini, već otkrivanje formule koja će kod konzumiranja stvoriti naviku i potrebu da uvek kupuju istu, nezdravu hranu .

Nekima to ide sjajno, pa se tako medijima proširila vest o istraživanju sprovedenom na Univerzitetu Konektikat koje je ustanovilo da poznati keks Oreos izaziva zavisnost na način da u mozgu aktivira više neurona u centrima za zadovoljstvo od, na primer, heroina i kokaina .

Šta se zapravo stavlja u proizvode kojima ne možemo odoleti? Pekare su se raširile na sve strane, a razlozi su ugljeni hidrati koji se u prilikom varenja rastvaraju na jednostavne šećere i ispunjavaju nas zadovoljstvom .

Smoki je takođe jedna od omiljena grickalica, a kako su ovi mali komadići napravljeni od kukuruza toliko prozračni i tope se u ustima, imamo utisak da ne jedemo puno i da nismo uneli puno kalorija kad smažemo celu kesu .

Boje igraju veliku ulogu, a najbolji primer su razne gumene bombone koje jednostavno ne možemo prestati da jedemo. Naravno , i one su pune šećera koji daje taj osećaj zadovoljstva i ,normalno, tražimo još .

Šećer je krivac i za obožavanje gotovih soseva koje koristimo za testeninu, a i ostali slatkiši rade na istom principu “svetog trojstva” zavisnosti o brzoj hrani – šećeru, mastima i soli. Upravo zato ne možemo niti slučajno ostaviti vrećicu čipsa, a da je nismo slistili do kraja .

Ista je priča i sa gaziranim pićima kojih se ne možemo zasititi zbog velike količine soli natrpane unutra  jer izaziva žeđ, a gomila šećera daje zadovoljstvo i opet se vrtimo u istom krugu. Kako gazirani sokovi i sportski napici imaju prosečno 12 grama šećera na dva decilitra,a neki i do 40 grama, nije ni čudo da ne možemo prestati da pijemo Koka Kolu .

Kako bi shvatili o kojim se količinama tu radi, napravite mali eksperiment – u čašu vode stavite 10 kašičica šećera i pokušajte to da popijete. Eto, upravo tako su slatki “sportski napici” i energetska pića.